-PLAŠIM SE TVOG ODLASKA-

Celog bih ti života postavljala ona moja učestala pitanja "Da li me voliš?", "Jesi li siguran da nećeš otići od mene?", "Da li ti je lepo sa mnom?". Prečesto me uhvate osećaji panike i straha. Kroz glavu mi prolaze trenuci i sećanja kako sedimo na betonu one hladne i ružne decembarske večeri,

ti i ja,

klinci,

sedimo i plačemo.

Ja plačem što si prestao da mariš za našu ljubav,

dok ti plačeš,

jer ti je teško da me gledaš tako malu i slomljenu.

I onda sledi moje čekanje.

I verovanje da ćeš se jednom vratiti.
Da ćemo ponovo biti srećni.

Da ponovo ti i ja budemo mi.

Uz čekanje sledi mnogo meseci tuge,

mnogo noći koje provodiš plačući

i pitajući se gde si pogrešila,

kada si mu pružala sve od sebe.

Zatim se uništavaš tužnim pesmama,

citatima, slušaš priče drugih

kada ga pominju,

kako svaki vikend ljubi drugu.

I lomiš se. Na hiljadu komada.

Na bezbroj parčića.

I svaka suza ima svoj ožiljak.

I svaka pesma ima svoju draž.

I meseci prolaze, a ti još uvek čekaš.

Veruješ u činjenicu da neće naći onu

koja će ga trpeti, onako kako si to ti umela.

I pokušavaš da se iščupaš iz depresije.

Boriš se. Svom svojom snagom.

I još uvek veruješ da i njemu,

tamo negde daleko,

ipak nije svejedno.

"Doći će. Hoće.", uveravaš sebe.

Veruješ da će priznati da je pogrešio,

da se kaje.

Bezbroj puta sanjaš susret, pomirenje.

I to te drži.

Taj osećaj.

Veruješ da će se tvoji snovi ostvariti kad tad.

Nešto u tebi ti ne da da odustaneš.

I onda polako po njegovim postupcima uviđaš da mu nije svejedno.

Da te želi.

Ipak bi se vratio tebi.

Ali on je čudan.

I komplikovan.

I sa njim se ništa ne zna.

Taman se ponadaš da je na korak do tebe,

on te uveri u suprotno.

Ali ti se ne daš.

Ne odustaješ.

Jaka si.

I onda dođe dan da snovi postaju stvarnost.

Hej, svanulo je novo jutro.

Čekanje se isplatilo.
On je tvoj.
Kao što si i ti njegova.

Onako kako nikad nisi ni prestala da budeš,

čak i onda kad on nije bio tvoj.

I onda iz straha i panike,

prethodnog iskustva,

počneš bez razloga da uništavaš sebe,

pitajući se kako ćeš njegov sledeći odlazak preboleti.

Ništa nije večno.

Iako te on uverava da će uvek biti tu.
Ovog puta neće otići.
Ti znaš da hoće.

Mlad je.

I ne želi da čitavu večnost bude sa tobom.

I to te boli.

Mnogo.

Ti ga želiš za sebe celog života.

Od sad, pa do smrti.

I tamo ćeš ga želeti, ukoliko postoji život posle smrti.

Kroz glavu ti prolete sve stvari zbog kojih te je ostavio,

razlozi zbog kojih je otišao od tebe prvog puta.

Počneš da se sećaš stvari zbog kojih te je krivo za raskid.

I od same pomisli na to,

kroz tvoje telo prođe jeza.

I nakon nekog vremena, shvataš da činiš sve stvari

koje samo on voli.

Uviđaš da od previše udovoljavanja

njemu, njegovom egu i iz straha da ti ponovo ne ode,

zapostavljaš sebe.

Jedino važno i nezapostavljeno

jeste on i njegova osećanja.

Prebrzo iz sećanja izbrišeš sve ružno.

Prebrzo mu zaboraviš kako te je lagao,

a obećao je da neće.

Kako je obećao da će prestati da puši,

a nije.

I neće,

jer zna da pored sebe ima onu koja od zaslepljenosti i zaljubljenosti

ne vidi da postaje marioneta.

Sasvim obična marioneta,

koja će raditi šta god je potrebno

samo kako ne bi ponovo morala

da proživljava odlazak.

Samo kako njen dragi ne bi otišao

za nekim lepšim nogama, oblinama i osmehom.

Zato što je nesigurna,

i što nije svesna da je bezbroj puta vrednija od svih devojaka

za koje brine i na koje potajno ljubomoriše.

Ona radi sve što on želi,

dodvorava mu se,

udovoljava,

čini sve.

Čini i on njoj.
Voli i on nju.

Ali ne tako kao što to radi ona.

On neće primetiti da je tužna,

kao što će to ona uočiti kod njega.

On ne brine da li će ona otići,

niti ga ikad pomisao na to uzdrma.

On zna koliko je ona krhka,

koliko emotivne duše ima u njoj.

Ona od njega otići neće, on to zna.

I dok ona brine, on ne mari.

On nikada neće primetiti da ''nije to to'',

ili da njihova ljubav ide ka dnu.

On nikada neće biti uporan

da iz onog 'nije mi ništa'

izvuče da ipak nešto jeste.

On će u svađama okrenuti leđa, dok ona plače,

i čekati da se sama odljuti, jer on zna da hoće.

Njemu nije važno koliko će je puta videti,

dok je ona mogla ostatak života da provede sa njim, i da joj ne dosadi.

Ona je bezbroj puta mislila da može da skupi snagu i ode,

ali mu je pružala još jednu šansu.

I on ih je koristio.

Njemu nikada nije bilo teško, zato što je njoj teško.

Ali ona...
Trudila se da bude zadovoljna činjenicom da je on ponovo tu.

Bar trenutno.

Tu je.

Ponovo leži na njenim grudima,

ljubeći ih grubo,

jer on tako želi.

Jer ona mora da želi,

sve ono što on želi.

Jer ga ona voli.

I tužno bude kad uveče legne sama u krevet

i jedino što može jeste da zamišlja njegove ruke na sebi.

I bude tužno što zna da ovo nije

to što je ona želela i zamišljala.

Što je svesna da je i ovako bolje, nego da ga nema nikako.

A najtužnije od svega jeste

što on legne mirno da spava,

i ne brine da li je tužna, ili joj je teško.

Da li brine da će joj on ponovo otići.

Da će ponovo morati da prođe kroz težak period života.

Ali ona se sutra budi.

I srećna je.

Jeste. Smeje se.

I samo ona zna da li je stvarno srećna,

ili joj je lakše tako,

nego da mora da mu objašnjava i kaže joj zašto je tužna.

Možda bi ga to razbesnelo,

možda bi je opsovao,

možda bi otišao.

A to ne želi.

To je poslednje što ona želi.

Ona leži, dok joj on mrsi kosu.

Ne sluteći koliko u njoj ima nemira i nerazjašnjenih tema,

koje ne sme da pomene,

jer bi ih on možda na pogrešan način shvatio.

I zato ona leži i ćuti,

praveći se kako joj je interesantan film koji gledaju,

a zapravo njene misli su negde daleko.

Ona okreće glavu i niz lice joj se spušta suza,

koju on ne sme da vidi, jer ne bi razumeo njeno značenje.

Jer bi njemu bilo smešno.

Jer bi je ubedio da je voli, i da joj pruža sve od sebe.

A ne pruža.

To i on zna.

Toga je i on svestan.

Zato ona leži,

gleda film,

grleći ga najjače i najduže što može,

plašeći se da je možda baš taj put poslednji sa njim,

u kom će moći svoje ruke da obavije oko njegovog vrata.

Tako leže dvoje ljudi,

verujući da o istom razmišljaju,

da je njihova ljubav nešto prelepo,

specifično,

samo njima poznato...

I da to u stvari jeste to,

ne znajući koliko u stvari nije.

К.И. 

8. јун 2017. године

~Неком, чијег се одласка плашим~