BILA SAM SPREMNA DA TE VOLIM

Znate li onaj osećaj

kad nakon

bezbroj prevara

tuge,

razočaranja

u vaš život uđe

neko ko rastera

svo to sivilo

i napravi vam

od života dugu?

Kad vam u samo par dana

napravi bure i oluje

kakve niko nikad nije?

I onda odluči da ode.

Baš kao i svi pre njega,

iako si mislila

da je poseban i drugačiji

od svih drugih?

I ovom se pesmom

obraćam  njemu,

jer je i on

spakovao svoj kofer

i otišao,

onda kad sam bila spremna

da ga zavolim

i prepustim se.

Sigurna sam da

ni ne slutiš

da si iza sebe

ostavio nekog

kome su ceo dan oči pune suza

govoreći drugima da je od prehlade...

Nekog ko bi voleo

da može da ti objasni

da ipak grešiš...

Da, iako smo prebrzo ušli u sve ovo,

ne treba prebrzo da odustanemo.

Bila sam spremna da te volim.

Jako,

nesebično,

celim telom,

kako niko nikad nije.

A sad stojiš tu

i govoriš kako odlaziš.

Kako još uvek

živiš svoju prošlost...

Iako je tvoja prošlost

nastavila dalje.

Odlaziš.

Na neki put koji ne vodi ka meni,

negde gde te neću imati za sebe.

Ni najmanju trunčicu...

A bila sam spremna

da iza sebe ostavim

sve što je ikada bilo

i započnem s tobom

novo poglavlje života.

Bila sam spremna

da ti pišem,

da ti pevam,

da se smeješ

čitavu noć i dan...

Nisam te terala da me odabereš,

niti izgovoriš sve prelepe reči

dok smo provodili noći

na obali Save,

kad si mi nežno sklanjao kosu sa lica,

ljubeći me

kao da je svaki put poslednji.

I žao mi je što nisam znala

koji zagrljaj je poslednji,

samo da malo duže

uživam u njemu.
Bila sam spremna

da ti budem drugarica,

sestra,

mama,

ljubavnica...

Da celi svet imaš samo u meni.

Da mrsiš svoje dugačke prste

u moju čupavu kosu

i dočekaš poneko svitanje kraj Save

ležeći na mojim grudima.

Htela sam da te pokažem

baš celom svetu,

a od svega mi je ostala

tek poneka zajednička slika,

i tajna da smo bili jedno.

Jer mi zapravo i jesmo

ona najlepša, dečija prva tajna.

...

Radovao me je tvoj glasan smeh

kada lupim neku budalaštinu.

Znala sam da te činim srećnim čovekom.

Isto kao što znam

da je sudbina bila da te sretnem

tamo gde sam te srela.

Žao mi je što ne mogu

da ti objasnim da ne treba tek tako

da skupiš stvari i odeš.

I sada te čekam,

da me pozoveš i kažeš mi:
„Izađi, ispred sam...“,

i da ti izletim, sva ustreptala od sreće.

Da kažeš kako sam

i ja tebi,

tamo negde

pomalo nedostajala...

S tobom sam bila luda, glasna,

tvrdoglava, brbljiva...

S tobom sam posle toliko godina

bila prava ja.
Ali ti si odlučio da odeš.

Pre nego što sam stigla

da ti kažem

koliko si mi važan,

pre nego što sam te zavolela.

Otišao si pre nego što smo

prvi put otputovali negde

iako sam čeznula za tvojim „ludim“ vožnjama

negde daleko van grada.
Otišao si pre nego što smo

vodili ljubav

„na krovu sveta, ti i ja“.

Otišao si pre nego

što si mi dokazao da bi me

voleo bolje nego on,

i pre nego što sam

se za pet minuta spremila

i bila predivna...

I znam da danas moju majku

bole suze i moj tužan smeh

kad sama sebe ubedim da će

sve biti u redu...

Želela sam da ti čitam

sve moje citate

i da te rečima

opišem

svima koji me čitaju.

I bila sam spremna da ti pružim sebe,

svoju ruku,

uzmem tvoje prezime

jer smo se tako dogovorili,

i rodim ti decu koja će

imati svu slobodu ovog sveta.

Bila sam spremna da se borim za tebe.

Za nas.

I boli me što si učinio

da se osećam kao

najposebnija žena na svetu.

Što si mi davao komplimente

i govorio da ti nedostajem

čim se okrenem i odem od tebe...

Što si obećavao noći i jutra,

razgovarao sa mnom

kao da smo stari prijatelji...

Što si mi pisao 24/7

znajući da će mi tvojim odlaskom

faliti sve to.

Boli me što si me ljubio nežno,

što si mi dozvolio

da ti sedim u krilu,

da ti smislim nadimak,

da obavijem ruke oko tvog vrata

misleći da si samo moj.

Da te ni sa kim ne delim.

A nikad to bio nisi...

I najviše od svega

me boli, što me nisi naučio

da živim praveći se

da mi se nikad nisi desio,

što si ostao ono pitanje

na koje ni za deset godina

neću imati odgovor...

A mogli smo mnogo,

veruj mi.

I bila sam spremna da te zavolim,

samo da si dao šansu da nam bude lepo.

I peklo me je u grudima

kao da sam

čitavog života samo na tebe čekala...

Otišao si.
Kukavički.

Onako kako se ne odlazi.

Bez zagrljaja...

Onim najjačim, da ubije sve ružno.

I možda ću te nekad isplakati

u Luisovoj mećavi,

ili Merlinovoj Leli,

a do tada budi mi srećan,

objasniću ti nekad

u svitanje

kraj obale Save

zašto sam se za tebe

ovoliko borila

i zašto mislim da si itekako pogrešio

kad smo mi u pitanju...

KATARINA ISAILOVIĆ, 13. maja 2019. godine
(lkeakjsai)