~TREBA MI~

Znaš li, neznani čoveče,

koliku želju imam da ponovo zavolim?

Da se ponovo budim

i ležem kao da je čitav univerzum samo moj?

Želim da mi ponovo struja

prođe kroz telo kada telefon zasvetli

i stigne ta dugo očekivana poruka.

Oh, neznanče, nisi svestan

kako mi fale one noći bez sna,

Jer se srce zaljubilo...

Jer ponovo voli...

Jer je uznemireno...

Želim da drthim u nečijem naručju,

da se osmehujem

ljudima oko mene

bez ikakvog razloga.

Treba mi neko lud,

spreman na sve, bez ikakvih ograničenja.

Neko ko će usred noći

pozvati i reći

„Izađi, ispred kuće sam,

došao sam da te zagrlim...“

I da mu u pidžami,

raščupana,

otrčim u zagrljaj.

Fali mi onaj neopisivi osećaj.

Baš onaj kakav ni

najveći umetnici ne znaju opisati.

Želim, neznani čoveče,

da na njegovo „Ajmo!“

ne pitam „Gde?“,

već se ushićeno počnem spremati.

Da poljupci u kosu, nos ili čelo

budu retki, ali sa nekom čarolijom.

Da mu je večito malo vremena sa mnom.

Da sam mu potrebna na samo još jedan poljubac

i samo još jedan zagrljaj.

Još jedan...

I još jedan...

Da se sa njim vreme zaledi.

Fali mi onaj kom ću bez trunke straha

pokazati svoju ljubav,

ne plašeći se da će zloupotrebiti istu.

Onaj koji će znati da moje „Raskidamo“

ne znači zaista,

ali da se potrudi

kad mi dođu takvi dani.

Da ga moje „Gotovo je“

potrese, a ne nasmeje.

Da se promeni,

da prestane da puši,

jer mu je stalo do mene,

a zna da mi cigarete smetaju.

Fali mi neko nov,

čaroban,

da me ume,

i da ja umem njega.

neko ko će izlazak sa društvom

rado propustiti zbog mene.

Neko ko je spreman

da posveti život

ovim malim braon okicama,

ovom malom biću

i usnama koje bi ga bezbroj puta

ljubile za dobro jutro.

Oh kako mi fali, neznani čoveče...

To biće s kojim bih bila srećna,

nasmejana i čarobna.

Nekog na koga bih želela da moja deca liče.

Tražim li puno, moj neznani čoveče?

"Neznani čovek" je svaka osoba koja čita tekst.

К.И.

Двадесет првог јуна две хиљаде седамнаесте године, после поноћи.