Jednom kad se vratiš.

Srećan kraj ne postoji. 

Ne.

Ubeđena sam u to.

Sad samo ćutim.

I čekam.

Da, čekam.

I primećujem da svi nešto čekamo.

Komšija čeka pismo od sina iz vojske.

Klinci čekaju prvi septembar.

Ljubitelji novogodišnjih praznika i snega čekaju zimu.

Tata čeka mamu da se vrati iz prodavnice.

Mama čeka tatu da dođe sa posla, i pravi mu hranu koju on najviše voli.

Trudnica čeka da rodi bebu, da noću ustaje, usvaja nove navike...

Dok beba čeka da izađe iz maminog stomaka.
Tamo joj je dosadno.

I mračno.

Bolestan čeka da ozdravi. 

Prodavac čeka da neko od njega ponešto kupi, da bi gladnu decu nahranio. 

Zaljubljeni čekaju na susret.

Zagrljaj.

Osmeh.

Automehaničar čeka na deo kako bi popravio auto.

Komšije i njihova dečica čekaju da krenu na more.

Kao što rekoh, svi nešto čekaju.

A ja...

Ja čekam nešto što se mesecima pravi da je moje,

a nije.

Daleko je.

Strano.

Bez obzira na fizičku blizinu.

I kao što Balašević kaže:

"O kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet ispunjen njima, sve više sumnjam da neko sretno i voli još..."

Ja čekam onog čiju postelju svaku noć greje telo druge žene.
Čekam onog kom je najvažnije mladost potrošiti na što burniji život.
I ako ovo čitaš...
Ja čekam.
Prošlo je 259 dana otkako nisi tu.
Da, tačno toliko.
I još uvek je sve čudno.
Još uvek se postepeno navikavam da živim sa činjenicom da možda nikad više nećeš biti moj.
Da nikad više nećemo biti mi.
Odbijam da okolini i sebi priznam da će neko nov da upija tvoje navike.
Da ćeš sanjati na tuđem ramenu.
Da ćeš sa nekim razgovarati tako opušteno kao što si nekad mogao samo sa mnom.
Jedini moj strah jeste tvoje pripadanje nekoj drugoj.
Ne želim da se pomirim sa tim da ćeš drugoj ženi prolaziti prstima kroz kosu, niti da ćeš joj davati nadimke.
Boli me činjenica da ćeš je možda jednog dana odvesti u Barselonu, iako je to bila naša najveća želja. 
Ili da ćete leteti paraglajderom.
Sećaš se koliko smo to želeli?
Da ćeš je zaprositi jednog dana, bez obzira što si rekao da se nećeš nikad oženiti ako ta žena ne budem ja.
Jer, kako kažeš, nijedna ti neće odgovarati kao ja.
Plašim se da ćeš se jedno jutro probuditi i zaboraviti kako sam bila tvoje rame za plakanje.
Tvoj broj telefona kada te svi zaborave.
Plašim se zaborava, moja ljubavi.
Plašim se da ćemo se jednog dana sresti tuđi, onoliko koliko smo nekad bili svoji.
Da ćemo kroz zube izustiti bedno "ćao".
Plašim se da će moj sin nositi samo tvoje ime.
Dok sam ja maštala da će imati tvoje oči.
I tvoj mladež iznad usne.
Da će imati tvoj smisao za humor.
I da će mu pored imena stajati tvoje prezime.
Da ćeš ga sa suzama u očima gledati kada ti se prvi put obrati sa onim smotanim ''tata''.
Plašim se da ćemo prestati da verujemo jedno drugom.
Da ćemo dozvoliti da posle onolike ljubavi, budemo potpuni stranci.
Plašim se, ljubavi.
Da ćeš jednog dana zaboraviti kako si me kao klinac grlio i ljubio na savskom keju, i govorio da ne brinem za druge devojke, ja ću uvek biti jednim delom tvoja, i ti moj.
Kako si mi trčao u zagrljaj.
I uvek odlazio tužan, jedvačekajući sledeći susret. 
Plašim se da ćeš me onog dana kad već bude kasno pozvati pijan iz kafane dok u pozadini cigani budu svirali našu pesmu, i tužno razvlačili stihove po žicama violina.
Da ćeš tada izgovoriti one reči koje sam ja godinama čekala i želela da čujem. 
Pre nego što sam upoznala njega.
Pre nego što sam mu rodila decu.
Pre nego što sam pristala da nosim njegovo prezime.
Nadam se da nećeš sačekati da bude prekasno...
Niti da će mi neko javiti kako po kafanama pijan rabijaš čaše uz stihove pesme ''Ta je žena greškom isprošena, al' će ceo život i oko i duša da je vreba...''
Plašim se da ću ti jednog dana uhvatiti pogled prepun kajanja.
A da ću biti nemoćna da bilo šta promenim.
Da ćeš me jednog dana sa suzama u očima stegnuti za ruku i reći da znaš da sam sa njim, samo da ne bih bila sama.
Znam da je potrebno vreme.
Da treba da prođeš ono što svaki muškarac treba da prođe.
I da bude devojaka.
Dvadeset, trideset, pedeset...
Ali ja verujem u tebe.
Verujem u nas.
Znaš kako kažu:

„Moraš mnogo da veruješ u nešto da bi se i ostvarilo.“

A ja znam da će tvoje srce nakon svih propalih i pogrešnih veza, lakih devojaka, burnih i pijanih noći, tražiti onu čije su ruke bile utočište. 
Onu koja ti je sve opraštala. 
Onu koja je ćutala i čekala.
O tebi pisala i rečima te pravila kad nisi bio tu.
Onu pred kojom si bio ono što zaista jesi.
I koja te je volela više nego bilo ko.
Sve to znam, isto koliko znam da sam u tvom životu ta devojka bila ja.
Mi smo srodne duše.
Samo treba vremena.
Izlečićeš ti jednog dana poljupcima sve ove ožiljke.
Jednog dana ću srećna sa tvojom rukom u ruci koračati ka oltaru.
Srećan kraj ne postoji.
Zato i ne sme da bude kraj.
Bićemo mi ponovo srećni, kao nekada.
Daj vreme vremenu.
Biće svet lepše mesto.
Samo nas čekaj.

... jer kako Joksimović kaže u jednoj od svojih najlepših pesama: 

„Jednom kad se vratiš, sve će biti deo prošlosti, sve osim moje ljubavi...“

15. avgust 2016. godine

К.И.