"Mrzim."

Mrzim ga.

Mrzim svaki deo njegovog tela.

Mrzim njegovu crnu majicu i bermude od teksasa.

Mrzim svaki njegov mladež, a najviše onaj iznad usne koji sam mu branila da skine jer ga činio posebnim.

Jer ga činio mojim.

Mrzim njegov klošarski hod.

Bez obzira što svi govore da smo počeli identično da hodamo.

Mrzim što ga prepoznam u masi ljudi.

Mrzim što bih ga poznala po dodiru, da mi stave povez preko očiju.

Mrzim i to što mi svaka njegova reč izmami osmeh.

Mrzim njegov smisao za humor.

Mrzim njegove izgrickane nokte.

Mrzim boju njegovog glasa.

Mrzim zvuk njegovog smeha.

Mrzim ga zbog straha koji sam imala od života bez njega.

Mrzim što sam ga predugo čekala, pravdala prijateljima, porodici, sebi...

Mrzim jastučnicu na kojoj smo zajedno ležali.

Mrzim štok od vrata moje sobe, na koji me je naslonio posle žustre svađe, i ljubio, dok su svetla po kući bila ugašena.

Mrzim naše karte za bioskop koje i danas čuvam.

Mrzim njegove braon oči.

Mrzim majice koje mi je poklonio, iz kojih ne izlazim.

Mrzim sve njegove patike.

I crvene, i plave, i crne.

I one za fudbal, i one za basket.

Mrzim njegove šorceve, majice, dukseve i farmerice.

Mrzim miris njegove odeće. 

Miris plavog lenora.

Mrzim njegovo ogledalo u hodniku, na kom bismo se slikali kad god bismo kretali od kuće.

Mrzim njegov krevet i njegov jorgan sa medama.

Mrzim njegovu ''sunđer-bob'' zavesu.

Oduvek je bio dete u duši, koliko god imao godina.

Mrzim i ona dva mladeža na levom obrazu do uha.

Mrzim peškir kojim bi brisao ruke i lice.

Mrzim što ne mogu da ga poljubim za dobro jutro i laku noć.

Mrzim što nije tu da me zasmejava dok pričam sa ozbiljnim ljudima preko telefona.

Mrzim našu omiljenu pesmu, koja uzlaud ozdvanja zidovima mog mozga.

Mrzim ga, jer ga tražim u svim ljudima, u tuđim očima, osmesima...

I mrzim to što ne mogu da ga pronađem ni u kome.

Mrzim ga što nije tu da se posvađamo k'o ljudi.

Mrzim to što svakodnevno sedi na metar od mene, a ponaša se kao da nikad nismo bili jedno.

Mrzim to što bih mu sve oprostila kada bi poželeo da se vrati.

Mrzim sve naše noćne šetnje.

Sva obećanja.

Mrzim što pored nekih mesta ne mogu da prođem ravnodušna.

Mrzim ga zbog naše klupe u Benskim Barama, zbog one u Velikom parku, i zbog one na artercu.

Mrzim ga što ništa nije bilo njegovo i moje, jer sve je bilo naše.

Mrzim ga što je zaboravio zajedničke suze i kakav je osećaj kad mu zaspim na grudima.

Mrzim ga jer se ne seća koliko sam se nervirala i brinula kad je on u pitanju.

Mrzim ga što je zaboravio da sam bila i prijatelj, i burazer, i sestra, i ljubavnica, i majka.

I da sam mu svakoj od tih uloga pružala sebe čitavu.

Mrzim što još uvek pamtim njegov broj telefona.

Mrzim što ga se setim kad vidim iste brojeve na satu.

Mrzim ga zbog toga što je sve moje mostove srušio, i što sada nasukana na obalu tražim put za neko bolje mesto.

Mrzim svaku pesmu koju objavi na svom fejsbuk profilu, jer u svakoj tražim sebe, neku poruku, kajanje, nostalgiju...

Mrzim ga jer se naježim na sam početak naše pesme.

Mrzim ga jer me je osakatio da uvek sa rizikom volim, i da nikad nikome više ne pružim čitavu sebe.

Mrzim što se još uvek sećam da od priloga u hranu stavlja kečap, pavlaku i majonez.

Mrzim i restoran „Popaj“ u Paraliji u kom smo jeli najlepši giros.

Mrzim ga zbog svih zagrljaja ispred moje kuće, kada me isprati.

Mrzim ga što je zaboravio da smo se davali jedno drugom, potpuno i nepromišljeno.

Mrzim što među nama nikad nije bilo ponosa.

Mrzim što ga još uvek pronalazim u svojim stavovima, psovkama, žargonu, inatu, rečima, pokretima, osmehu...

Mrzim ga što me je ostavio nemoćnu, samu i raspadnutu.

Zbog toga što se nije okrenuo poslednji put.

Mrzim ga zato što ONOLIKOJ ljubavi nije pružio još jednu šansu.

Mrzim ga zbog toga što nije pitao kako sam i zašto sve stvari vise na meni.

Mrzim ga što nije video da više nisam stara.

Da me pola nema, otkada nije tu.

Što još uvek ne primećuje koliko je crnilo ostavio iza sebe, svojim odlaskom.

Mrzim ga zbog toga što je ljubio drugu.

Mrzim ga jer je otišao.

Mrzim ga zbog toga što se ni dan danas nije izvnio.

Mrzim ga zbog svih zajedničkih fotografija koje sam morala da izbrišem iz laptopa i prebacim na fleš, jer me uvek rasplaču.

Mrzim ga jer sam se predugo vraćala, unazad, pokušavajući da nađem razloge, pogrešne postupke, reči, zašto me je ostavio.

Mrzim ga jer ih ni dan danas nisam našla.

Mrzim ga što sam mu titrala i udovoljavala kao da je moja krv.

Mrzim ga što sam mu davala sebe, ne štedeći.

Što sam nakon nekog vremena shvatila da sam svoju sopstvenu ličnost izgubila u nijansama njegove.

Mrzim ga što sam pisala o njemu, maštala, pričala ljudima.

Mrzim ga što sam suzama i depresijom uništila jedan period svog života, života roditelja i prijatelja.

Mrzim ga zbog izgubljenih šest kilograma.

Mrzim ga što sam zaboravila na sebe.

Mrzim ga što više ništa nije naše.

Mrzim ga što misli da je poenta mladosti promeniti što veći broj devojaka.

Mrzim ga jer ne znam kad sam se poslednji put nasmejala od srca. Iskreno.

Mrzim ga jer me nešto preseče u stomaku svaki put kada ga ugledam ili mi se obrati.

Ili mi neko javi da ga je video sa drugom devojkom.

To ne preseče.

To zaboli.

A najviše od svega mrzim sebe.

Jer volim sve što me veže za njega.

Jer bih ga u svakom trenutku opravdala prijateljima, porodici, ljudima koji ga ne vole...

Jer bih pronašla reči.

Jer bih sve loše u njemu zanemarila, a izvukla samo najbolje.

Jer sam volela.

I volim još uvek.

Jer sve ovo što sam rekla da mrzim, u stvari volim više nego bilo šta na svetu.

14. jun 2016. god.

К.И.