RAZGOVARAĆEMO KASNIJE...

Rekao si mi:
"Razgovaraćemo kasnije...",
ne shvatajući
da baš ovog trenutka
moji koferi stoje
ispred vrata,
čekajući sa mnom
objašnjenje
po koje dolazim
ko zna koji put.
I opet, 
nakon bezbroj
mojih pitanja:
"Hoćeš li pružiti
malo više sebe?",
dobijam čuveno:
"Razgovaraćemo kasnije..."
Ne, dragi,
jer kasnije neće biti.
Ne, jer sam umorna
od ćutanja,
izigravanja čuvene marionete,
kojoj ponosno,
bezosećajno
pomeraš konce.
Ne, 
jer sam sama
popila bezbroj kafi,
jer si ti, eto, 
"žurio na posao"...
Ne, dragi, 
jer je pijanka 
sa društvom
bila uvek važnija
od naših planova.
Ne, 
jer si zarobljen
u telu deteta
iako tvoj ego
to nikad neće prihvatiti.
Ne,  
jer je počeo da ti smeta
moj glasan smeh.
Ne, jer bi uporno
da me popravljaš,
menjaš,
kao da mom strpljenju
nikad neće doći kraj.
Kao da u mom životu
ne postoji kap
koja ume 
da prelije čašu.
Ne, 
jer odsutno vodiš 
ljubav sa mnom.
Nezainteresovano
ljubiš
moje gole butine
i ramena,
a nekad si ih upijao.
Ne, jer sam došla 
da po hiljaditi put pokušam
i pitam:
"Molim te mi reci šta nije u redu?"
"Zašto si se promenio?"
"Je l' do mene?"
I baš ovog trena,
kad jednim odgovorom
možeš da me zaustaviš
i vratiš sebi, 
ti si nezainteresovan.
I zato odlazim.
Čekam.
Da pokucaš na moja vrata, 
kad ti dopre do glave
svaka moja vrednost,
i da ti ovaj put
na tvoje
"Je l' do mene, Kajo?"
ponosno,
sa osmehom,
kao prava heriona,
odgovorim:
"Razgovaraćemo kasnije..."

KATARINA ISAILOVIĆ