NIKAD DOČEKAN
Jedini,
nikad prežaljeni,
ti u kog sam
jedino verovala,
za kog sam se
svim silama borila...
Ti – za kog je uvek bilo ljubavi
kad si je najmanje zaslužio,
i osmeha
iza kog se okean suza krio...
Ti – kome sam
toliko pesama posvetila,
bila majka,
žena,
ljubavnica,
sestra,
podrška,
i uvek ti davala čitavu sebe...
...vreme je da skupim
ovo malo snage u sebi
i ostavim te u prošlosti.
Priznajem da me boli
prazna stolica
za stolom u trpezariji.
Fali mi da vičem na tebe
kad ostaviš mrve za sobom,
ili mokar peškir na krevetu
posle tuširanja.
Nedostaju mi naše čuvene dijete
i takmičenja ko je brže smršao,
a ko „varao“.
Još uvek si moj prvi drhtaj,
osmeh,
most ispod kog sam se krila
od oluja, vetrova,
svega onoga što mi je život
stavio na ova mala leđa.
I iako teško izgovaram
došlo je vreme da te pustim.
Da prihvatim da ova priča
nema hepiend,
koliko god se borila,
i da ću (nadam se) jednog dana
shvatiti da je ovaj odlazak
bio dobar potez.
Uvukao si me
u nešto nepoznato,
u nepovratni lavirint,
postao moja opsesija,
a onda suviše sebično
prestao da pružaš ljubav.
Nije te bilo briga kako sam provela dan,
nisi želeo da ručamo zajedno,
previše si ravnodušno prihvatao moje uspehe
dok si im se nekada
radovao više od mene.
Falili su mi tvoji dodiri.
Pogledi koji su istovremeno
svlačili i oblačili.
Tvoji dolasci u krevet
nakon tuširanja,
pa mi se miris tvog tela
uvuče u kožu,
nozdrve,
pore...
Čini mi se da bih sad mogla da te osetim
kako se nežno pribijaš uz mene
budeći me pospanu i toplu.
Fale mi tvoji pokreti
dok vodimo ljubav,
tvoje facijalne ekspresije
kad si na samom vrhuncu...
Nekontrolisano stezanje
mojih bokova
i uzdasi kojima šapućeš
koliko sam zapravo tvoja.
Ostavljam te jer tako treba.
Jer je konačno razum
skinuo srce sa trona
i poneo titulu pobednika.
Jer sam te predugo crtala,
bojila,
nisi mario.
Nije te bilo briga.
Ostavljam te
jer sam te toliko gradila,
pravdala,
pravila te u mislima
onda kad te nije bilo,
i grlila jastuk
baš onda kad je trebalo
da spavam na tvojim grudima.
Ostavljam te
jer su iza mene
godine čekanja
na tvoj povratak i TEBE.
Tebe,
nikad dočekanog,
nikad prežaljenog...
KATARINA ISAILOVIĆ, 24. avgust 2018.
nikad prežaljeni,
ti u kog sam
jedino verovala,
za kog sam se
svim silama borila...
Ti – za kog je uvek bilo ljubavi
kad si je najmanje zaslužio,
i osmeha
iza kog se okean suza krio...
Ti – kome sam
toliko pesama posvetila,
bila majka,
žena,
ljubavnica,
sestra,
podrška,
i uvek ti davala čitavu sebe...
...vreme je da skupim
ovo malo snage u sebi
i ostavim te u prošlosti.
Priznajem da me boli
prazna stolica
za stolom u trpezariji.
Fali mi da vičem na tebe
kad ostaviš mrve za sobom,
ili mokar peškir na krevetu
posle tuširanja.
Nedostaju mi naše čuvene dijete
i takmičenja ko je brže smršao,
a ko „varao“.
Još uvek si moj prvi drhtaj,
osmeh,
most ispod kog sam se krila
od oluja, vetrova,
svega onoga što mi je život
stavio na ova mala leđa.
I iako teško izgovaram
došlo je vreme da te pustim.
Da prihvatim da ova priča
nema hepiend,
koliko god se borila,
i da ću (nadam se) jednog dana
shvatiti da je ovaj odlazak
bio dobar potez.
Uvukao si me
u nešto nepoznato,
u nepovratni lavirint,
postao moja opsesija,
a onda suviše sebično
prestao da pružaš ljubav.
Nije te bilo briga kako sam provela dan,
nisi želeo da ručamo zajedno,
previše si ravnodušno prihvatao moje uspehe
dok si im se nekada
radovao više od mene.
Falili su mi tvoji dodiri.
Pogledi koji su istovremeno
svlačili i oblačili.
Tvoji dolasci u krevet
nakon tuširanja,
pa mi se miris tvog tela
uvuče u kožu,
nozdrve,
pore...
Čini mi se da bih sad mogla da te osetim
kako se nežno pribijaš uz mene
budeći me pospanu i toplu.
Fale mi tvoji pokreti
dok vodimo ljubav,
tvoje facijalne ekspresije
kad si na samom vrhuncu...
Nekontrolisano stezanje
mojih bokova
i uzdasi kojima šapućeš
koliko sam zapravo tvoja.
Ostavljam te jer tako treba.
Jer je konačno razum
skinuo srce sa trona
i poneo titulu pobednika.
Jer sam te predugo crtala,
bojila,
nisi mario.
Nije te bilo briga.
Ostavljam te
jer sam te toliko gradila,
pravdala,
pravila te u mislima
onda kad te nije bilo,
i grlila jastuk
baš onda kad je trebalo
da spavam na tvojim grudima.
Ostavljam te
jer su iza mene
godine čekanja
na tvoj povratak i TEBE.
Tebe,
nikad dočekanog,
nikad prežaljenog...
KATARINA ISAILOVIĆ, 24. avgust 2018.
Ove na blogu uvek čekam sa radošću, i stvarno nikad ne izneveriš očekivanja!
ОдговориИзбришиHvala puunooooo!
ИзбришиDa li si ti to ostavila onu ljubav o kojoj pricas u svojoj prvoj knjizi?
ОдговориИзбришиNisam :)
ИзбришиMa mene svaki tvoj tekst odusevi. Bravo devojko,neverovatna si.
ОдговориИзбриши♥ ♥
ИзбришиDevojko, ako tebe taj tvoj Marko ostavi onda on nije ni zasluzio tebe, nego neku drolju (izvini na izrazu) koja ce ga vuci za nos. Ja da sam mu prijatelj prvi bih ga potapsao po ramenu i rekao mu da cuva ono sto ima, jer to u 21. veku Bog posalje jednom, pa ako prokockas, posle te ostavi da se kajes ceo svoj zivot.. Samo si mi otezala da nadjem svoju srodnu dusu, jer sam shvatio da ipak postoje toliko divne devojke pune emocije, kojima novac nije vazan. Stvarno si posebna, ne znam na koji nacin, verujem da on zna, ali si posebna, i siguran sam da ce onaj ko pored tebe bude stario biti srecan covek.
ОдговориИзбришиZelim ti svu srecu ovog sveta, jer nista manje nisi zasluzila... Pozdrav
Dobar je Markić. Ima on svoje momente, kao svi mi, kad poželim da ga udavim i kad se zapitam "Šta je meni ovo trebalo u životu?", ali opet lepo je biti s nekim za koga ste sigurni da je pre svega dobar čovek, i da će jednog dana biti dobar suprug i tata.
ИзбришиNadam se da je on svestan šta ima pored sebe, to bismo već morali njega da pitamo.
Hvala puno, pozdrav!
Prvi put veceras te citam i prvi put nakon prekida opet placem, ali drugacije su ovo suze... Svaka ljubavna prica je unikat za sebe, tako i moja i njegova. On je bio osoba koja je iz mene izvukla najvise osmijeha nego bilo tko drugi. Isto tako, on je osoba zbog koje sam najvise plakala... Tesko je, nakon svega, nakon bezbroj osmijeha i bezbroj proplakanih noci, naci snagu i ostaviti nekoga i biti taj koji ce povuci crtu i reci Zbogom. Potpisujem tvoje rijeci. I moj je razum konacno prevladao i skinuo srce s trona. Srce teske romanticarke. Vjerujem da je to za moje dobro. Znam da je... samo dugo treba osobi da napravi taj korak vise i napusti nekoga, za koga se do jucer cvrsto drzala. Vjerujem da za svakog postoji onaj Netko... onaj koji ce iz tebe izmamiti jedino suze radosnice. I da ne treba prestajati boriti se za vlastitu srecu.
ОдговориИзбришиHvala ti od srca i sretno s pisanjem.
Slažem se u potpunosti, draga. Retko govorim ljudima da ne plaču, zato što smatram da se istim mnogo toga izbaci iz sebe. Želim ti da pronađeš nekog zbog kog ćeš samo plakati od sreće.
ИзбришиHvala puno, pozdrav!
Blago slepima
Избриши