...SVAKO IMA NEKOG KOGA VIŠE NEMA...

Dečače moj,
ti - koji rasteš,
ti - koji se tako lepo
smeješ.
Ti - koji voliš
svoju porodicu,
prijatelje,
ti - koji si pomalo čudan,
tvrdoglav
ti - koji izgledaš
k'o da si bez duše
poslat na ovaj svet,
a ipak u dubini duše
emotivan,
i znaš za pokajanje.
Ti - inspiracijo 
mojih najlepših,
ali i najtužnijih
tekstova.
Ti - kojeg godinama znam,
a nisam primećivala, 
želim da znaš
da pomalo nedostaješ
u ovim hladnim,
ružnim
i pomalo tužnim 
januarskim danima.
Ne pišem ovo
da bi ti pročitao.
Šta više, sigurna sam 
da u ove redove
nikad nećeš ni zaviriti.
Pišem da bih 
dušu olakšala.
Pišem, 
jer me muči.
Znaš li koliko
su dani dosadni
bez tebe?
Nema te kad porodično
igramo karte,
ili „ne ljuti se čoveče“,
niti kad se svađamo
oko pravila.
Nema te kad jedem čokolade,
jer... ostala mi navika
da ih sa tobom delim.
Ono mleko i plazmu
ne želim da probam bez tebe.
Obične me sitnice 
sete na tebe.
Iako mrzim čokoladice sa alkoholom
koje sam zbog tebe probala,
a znao si da mi se neće svideti, 
(ali za tvoju ljubav...)
sad bih ih rado jela,
i gledala te kako se osmehuješ.
Zaboravila sam,
milo moje,
šta sam radila 
dok tebe nisam srela.
Ko je i šta 
ispunjavao moje dane?
Ponekad mi fale 
neobične stvari.
Fali mi onaj „ponosni“ osećaj
kad uključim sve sijalice
u dnevnom boravku,
i tvoje pitanje 
(u pokušaju ozbiljnosti)
koje bi usledilo
nakon toga:
„Katarina, treba li da ti ustanem sada?!“
Da me juriš oko stola
i namerno za sobom 
izvlačiš stolice
kako ne bih mogla 
da prođem.
Ma čak mi nedostaju 
i oni poljupci
zbog kojih ne bih znala
o čemu govori
film koji gledamo.
Fale mi tvoja 
nekotrolisana stezanja prstiju
dok polako toneš u san.
Da te stegnem najjače,
kao da sam malo dete,
kad je strašna scena u filmu.
Čak bih volela da odgledamo 
čuveni „Prison break“
iako pola epizoda
napamet znamo.
Fališ mi toliko 
da ponekad zapazim
kako sama sebi 
uvijam kosu 
onako kako si ti nekad. 
Volela bih samo da izljubim
tvoje flekice po obrazu.
Mrzim svu tu iluziju
koja te u meni čuvala idealnim.
Nedostaje mi
da te nasred Velikog parka
nateram da plešeš sa mnom.
I volela sam naše korake unazad,
ali samo dok bismo plesali.
Naša ujedanja za usne...
Čekala sam dan da tvoja 
četkica za zube
stoji pored moje.
Fali mi da se, 
dok spavamo
noću trgneš u snu,
samo kako bi se uverio
da ležim pored 
i da još više 
obaviješ moju kosu
oko prstiju.
Fali mi da moje 
tužne snove
teraš svojim jakim zagrljajima.
Često mi nedostaju 
tvoje poruke
sadržaja:
„Zar još uvek nisi krenula kod mene????!!!!“
i da ti trčim u zagrljaj.
Da sva srećna i usplahirena
utrčim u taksi
i kažem: 
„Vozi me u Železničku 42“
i da me nervira kad vozi sporo.
Nedostajalo mi je da te
pozovem kad sam ispred kuće,
i da mi tih par sekundi
dok ne otvoriš vrata
prođe u ogledanju svog lika
u ogledalu ulaznih vrata
samo kako bih tebi bila najlepša
kad otvoriš ista.
Pamtim tvoje ruke,
tvoje prste,
još uvek me
uznemire poneke tvoje navike.
Proleti mi kroz glavu
tvoje titranje loptom
kroz kuću
i moje nerviranje 
zbog toga.
Tvoje facijalne eskpresije
kad uradim nešto iznenađujuće,
pa se onako u sekundi cimneš
i pogledaš me
pogledom
od kog se i danas
na samu pomisao istog, zaledim.
Želela sam te dočekujem
umornog sa utakmice,
da poljupcima skidam tvoju temperaturu,
da ti stavljam obloge
i bdim nad tobom
kad te uzdrma prehlada.
Da me imaš 
i kad nisam fizički prisutna.
Da ti srce ni najpijanijem
ne dá da poljubiš drugu.
Da ceniš i voliš
ono čupavo čudo
što te kod kuće
do zore čeka budno.
...
Boli me kad moji ukućani
pitaju za tebe...
Boli me što ne znam šta 
da im odgovorim. 
Fale mi naši razgovori 
u mraku sobe
dok moja glava leži
na tvojim gurdima.
Fali mi tvoje
najlepše izgovoreno
slovo „R“, iako ga ti baš i ne voliš.
Da mi je još jednom
da ga izgovoriš,
a da ti ja uzvratim
onim razmaženim „Ne“
u koje si se, svaki put,
iznova zaljubljivao.
Fali mi da se posvađamo,
pa ljuti odemo na spavanje,
i da ja ne mogu da izdržim,
pa te pozovem samo 
kako bih ti rekla 
da me mnogo nerviraš,
što bi značilo
da te baš mnogo volim 
i da ne mogu da budem ljuta
na tebe.
U svim sam našim svađama,
u svojoj glavi, potajno bila
na tvojoj strani.
Svoje uspehe sam računala
tvojim osmesima.
Tvoja koža je bila 
najlepša tišina
koju sam ikada poljubila.
Mrzim ljude koji 
nas i pored ove daljine
lažima
još više udaljuju.
Boli me što oni 
imaju tvoje poverenje,
dok bih ja do jutra
mogla da se kunem
ti verovao ne bi...
...
I nemaš pravo
da me okarakterišeš hladnom
jer znam da si
i sam u dubini duše
svestan
da sam dobar čovek.
A to ti je,
dečače moj, 
nažalost postala retkost.
Čist biser u moru školjki.
Da su sve naše svađe
u stvari bile sitnice,
normalne za svaki početak.
I koliko god mrzeo iste,
ugušiće te jednom previše tišine, 
veruj mi.
Doći će dan,
kad ćeš čeznuti za mojim svađama,
jer će ti moja ćutanja postati dosadna i čudna.

...
Plašim se da ću,
kad sve shvatiš,
morati u sitne sate
da ti odbijem poziv
koji sam godinama čekala
jer će neki on
spavati pokraj mene.
Da neću moći da ti
pružim šansu,
jer nosim njegovo prezime
i jer sam njemu rodila decu.
Jer si me ostavio, a nisi trebao.
Jer sam bila u pravu
kad sam rekla 
da ćemo sve rešiti zajedno
samo nam daj vremena.
Bio si tvrdoglav,
čudan
i pomalo sebičan
kad je ljubav u pitanju.
Bio si svakakav,
al' ipak na kraju dana
samo moj.
Ispravljala sam te,
prepravljala,
tražila samo jedan dan
da te podsetim 
kako smo se lepo voleli,
ali ti nisi mario.
Važnija ti je bila
proživljena mladost
od toplog zagrljaja
na mojim grudima.
Ljubio si one 
koje su ti se
u našim razgovorima
doslovno gadile.
Žao mi je,
moj dečače,
što si prednost dao
pijanim noćima
i još pijanijim devojkama
misleći da će  
svi oni
izbrisati moj lik
iz tvoje glave.
Obećavao si mi bliskost,
a prvi otišao.
I faliće ti onaj moj osmeh 
kad mi umoran dođeš sa utakmice,
jer niko neće umeti
istinski da se raduje
i bude ponosan na tvoje uspehe
kao što sam to umela ja.
Nikome neću reći
da si loš čovek,
jer, slagala bih.
Ti si samo čovek
zapetljan u lavirintu
svojih misli.
I ako ikada iz njega izađeš,
želim da znaš
ko je uvek tu za razgovor
i ko te razume
najbolje od svih.
Samo nemoj mnogo da čekaš.
Doći će dan kad ćeš želeti
da objasniš neke stvari,
ali će za njih biti kasno.
Iznenadiće te moje 
otresito i ravnodušno „Ne.“,
neće biti onog razmaženog 
na koje si navikao.
Jer plašim se 
da ćemo odrasti,
da će nas život promeniti,
i da se nikad više 
nećemo sastati onako svoji.
Da ćeš zaboraviti moj osmeh,
da ću postati stranac u tvom životu.
Da više nećemo koračati jedno uz drugo,
da nećeš zadrhtati kad čuješ našu pesmu,
i da ćemo jednog dana zaista postati prošlost.
Kajaćeš se kad te
svi budu voleli, 
a tebi bude falilo
da te ja volim.
Ako do sada nisi razumeo
moju ljubav
i stvari koje pokušavam
da ti uporno objasnim
sumnjam da ćeš ikad.
Pišem, 
da ne bude da sam otišla bez reči,
kao da nas nikad i nije bilo.
I možda će ti neka druga
isto pisati,
al' nećeš imati 
šta da pročitaš.
Ovako se jednom diše,
jednom voli,
jednom piše,
i jedanput čita.

KATARINA ISAILOVIĆ
Na Bogojavljenje, devetnaestog januara dve hiljade osamnaeste godine