MOŽDA JE SUVIŠE RANO

Možda je suviše rano,
da napišem pesmu o tebi.
Sve ovo vreme sa tobom
je proletelo
najbrže moguće, 
brže i od treptaja oka,
brže i od najsjajnije svetlosti.
Sa tobom sati postaju sekunde,
a godine
sasvim kratki dani.
Možda je, milo moje, 
suviše rano
da ti šapnem kako
volim vreme 
provedeno sa tobom.
Kako su tvoji 
nežni poljupci
u kosu, čelo
oči ili vrat
neverovatno čarobni.
Sve je dobilo nov smisao.
Sa tobom je 
ponekad naporno, 
ali baš uvek LEPO.
Tebe ne mogu 
da opišem ljudima
oko sebe.
Tebe im prećutim.
Pokvarili bi mi 
ono najlepše.
Sreću.
Tebe.
Nas.
Možda je suviše rano
da te uzdižem.
Da maštam o tebi,
o nekim „nama“
u budućnosti.
Možda je suviše rano
da ti šapnem
koliko volim tvoje trepavice,
ili tvoje prste
koje stalno stiskam.
I koliko god to mrzeo,
uvek bi mi popuštao.
Možda je suviše rano
da se izvinim 
za sva moja ujedanja
tvoje donje usne.
Jer znam da će ih
biti još bezbroj...
Možda je suviše rano
da ti kažem
koliko volim
opuštenost sa tobom.
Naše gledanje filmova,
igranje „UNO“ karti
i „svađa“ oko istih.
Moje izlive emotivnosti
i tri stotine poljubaca
u minutu.
Možda je suviše rano
da znaš koliko me
najsrećnijom na svetu činiš.
Koliko se zaljubim
svaki put kad mi se osmehneš.
Kad me nazoveš nadimkom,
ili punim imenom
onda kad nešto zabrljam.
Možda je suviše rano
da ti se zahvalim
što od mene ne praviš
ćutljivu, beživotnu ženu,
već dopuštaš da moje
ludilo zablista u punom sjaju.
Možda je suviše rano
da ti kažem
koliko volim
tvoje nežne poljupce,
u mraku sobe,
u tišini,
kad jedino što čujem
jesu naši uzdasi,
i tek poneki smeh...
Hvala ti što si
izabrao mene,
onu koja plane za sitnicu,
nepredvidljivu,
onu koja se ne plaši
da ti lupi šamar
i ode, 
sa najlepšim osmehom.
Onu koja i kad gubi
izgleda kao da je
baš to ono što je želela.
Možda je suviše rano
da ti kažem
koliko se važno osećam
kad prebaciš ruku
preko mog ramena.
Koliko volim tvoje dodire,
tvoje nekontrolisano
„čačkanje“ moje kose.
Možda je suviše rano
da kažem pred celim svetom
koliko sam srećna
pored tebe,
da od smeha
ni da te poljubim
normalno ne mogu.
Koliko volim tvoje provokacije,
ironiju u tvom glasu,
i tvoj pokušaj ozbiljnosti
kako bi izgledao
doraslo mojim godinama.
Možda je suviše rano
da ti izustim
ono čuveno „Volim te“,
ali ga bezbroj puta
neprimetno
izgovorim kroz
svoje postupke i dela.
Možda je suviše rano
da opišem
kako u meni zatreperi sve,
kad na moje čuveno:
„Jesi ti moja ljubav?“
prošapućeš:
„Da, da, da...“
Možda je suviše rano
da ti kažem
koliko volim
tvoju prisutnost,
miris tvog tela,
tvoje odeće,
koji se širi
po celoj kući 
onog trena kad odeš
od mene.
Pa se trudim
što više da ga udahnem,
kao da ću uspeti
da ga sačuvam...
Možda je suviše rano
da se izvinim
što sam previše puta
hladna,
ravnodušna,
flegmatik,
što na sitnicama „pucam“.
Što bih ti radije rekla:
„Idi, ako hoćeš.“
i proklinjala sebe
zbog toga,
nego izgovorila jedno:
„Ostani.“
I možda je suviše rano
da ti, dok ležiš
na mojim grudima
i mirno dišeš
mrseći krajeve
moje kose
tiho šapnem
da sve što želim
jeste da ovo
nikad
nikad
baš 
nikad
ne prestane.

Katarina Isailović

29. novembra 2017. godine