//ZABORAVLJAM...//

Danas odlazim prilično odlučno i u potpunosti svesno.
Zaboravljam da si nekad bio moj i kako sam ti se radovala, brojeći sate do trenutka kad ću te ponovo ugledati. Danas uspešno zaboravljam naše osmehe, nevine poglede i prve poljupce. Zaboravljam kako nas čak ni hladno vreme nije sprečavalo da satima sedimo napolju, samo kako bismo bili zajedno.
Danas se budim.
Više nema tužnih pesama posvećenih tebi, niti ’slučajnih’ susreta sa tobom. Zaboravljam kako imaš dugačke trepavice, koje sam obožavala da ljubim, isto kao što zaboravljam ožiljak iznad leve obrve.
To više nije deo mog života.
Previše sam  ti popuštala, pružala ti bezbroj šansi, koje bi ti, naravno, svaki put svesno prokockao. Predugo sam pokušavala da popravim sve što te činilo lošim i složim kockice, verovajući da u tebi postoji nešto dobro samo ga treba pronaći. Lepila bih flastere tamo gde je pucalo. Uporno ti govorila ’Kajaćeš se’, nisi mario. Sada si tu, i kaješ se. Sada kad moje oči nemaju suza, sad kad sam umorna od bilo čega što ima veze sa tobom.. Sada kad su moji koferi puni uspomena, spremni da krenu na put u nepovratno. 
Danas zaboravljam kako si me oblačio u svoje majice, govoreći kako sam posebna. Zaboravljam kako si ljubio svaku koja je bila dostupna, da nijednu nisi zaobišao, čak i da si to računao kao uspeh. 
Zaboravljam kako bi mi jeza prošla kroz telo svaki put kada bi svoje ruke obavio oko mog struka. 
Zaboravljam kako si me godinama gledao nemoćnu, znajući da ne mogu da ti odolim. Što si mogao da gledaš kako kroz sve prolazim sama, ne trudeći se da pokušaš da popraviš bilo šta. 
I zato kad god budem poželela da te se setim, ili ti se, ne daj Bože, vratim, setiću se da si ti jedno dete zarobljeno u telu čoveka. Da ne znaš šta želiš, niti da sa tobom ima bilo kakve budućnosti. 
Zaboravljam koliko mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da si postao toliko hladan prema meni. Odbijala sam da priznam da te prolazi nešto što smo gradili godinama. Da smo postali isuviše daleki da bih bilo šta mogla da ti kažem, da se pobunim ili ti prigovorim. Naša se bliskost vremenom gubila. Prolazio bi pored mene kao da ne živimo u istom stanu. Zatim počeo da spavaš na trosedu u dnevnom boravku, dok sam noćima preispitivala sebe gde grešim, koji detalj mi je promakao da ne primetim da se udaljavaš, i zašto si prestao da budeš ono zbog čega sam te zavolela.
Sa osmehom zaboravljam sve lude nadimke koje si mi davao... Više nisam sigurna ni da li ih se sećam. Zaboravljam kako sam trčala da kupim tost hleb kad mi dolaziš, kako bih ti pravila sendviče. 
Zaboravljam kako nisi hteo da mi daš onaj deo palačinke koji sam želela, zbog kog smo se na kraju gadno posvađali. 
Zaboravljam noć kad su mi tvoji drugovi javili kako si pijan zbog mene plakao uz pesmu...
Danas ne dozvoljavam da me bilo šta podseti na tebe. 
Ne drhtim na melodiju naše pesme, niti osetim nostalgiju dok prolazim kraj naših klupa i parkova. Zaboravljam kako smo imali običaj da se prekrijemo jorganom i glumimo decu koja se igraju komšija. Zaboravljam kako si se smejao onda kad drugačije akcentujem neke reči. 
Danas želim novu sebe. Shvatam da je vreme da te pustim, jer ti očigledno kraj mene nije mesto. Predugo sam te krojila, gradila, borila se da ideš pravim putem i nikad ne skreneš sa njega. Dok si ti uporno ignorisao, govorio kako preterujem, kako sam suviše ozbiljna i da bi trebalo da se opustim. Rešio si da preko noći odeš i postaneš ono što smo se dogovorili da nikad nećeš biti. I nemoj da se kaješ sada kad je kasno. Verujem u karmu i ne sumnjam da će ti dati pola onoga što si ti dao meni. Tvoj bumerang je bačen, i mogu ti reći da me lepo dotukao, sad je krenuo ka tebi, bez obzira što ti ja ništa od toga ne želim. Sad tako nešto ne bi imalo smisla, niti bi moglo bilo šta da promeni. Spremna sam da ostavim godine truda uloženih u tebe. Nisam trebala da te naviknem da ću uvek biti tu, jer si vremenom prestao da se plašiš da uopšte postoji mogućnost da me izgubiš, iako, moram priznati, ja nikad i nisam bila toliko jaka da stavim načku na sve i krenem ispočetka bez tebe. Zato se ovaj put razlikuje od prethodnih. Ovog puta odlazim srećna, onako kako mi nikad nismo bili, a mogli smo, samo da si želeo da pružiš malo više sebe.

18. februar 2016. godine

К.И.