Katarina se probudila.

Uzaludno je postalo pisati o čekanju.

Uzaludno je postalo dokazivati da voliš onom ko ne mari.

Onom ko sve tvoje reči čita,

ali ih ne shvata.

Ne dotiču ga.

Uporno poušavam staviti do znanja

„Ej, pa ja te volim“.

Onako ludo,

Naivno,

Dečije.

Volim te toliko da bih na kraj sveta zbog tebe otišla.

Dok ti samo čitaš.
Onako radi reda.

Da ne bude da pišem Tebi, a ti se ne udostojiš ni da pročitaš.

Uporno pokušavam da ti stavim do znanja da ćeš teško sresti nekog ko će ti se ovoliko posvetiti.

Nisam ja ništa posebno.

Ovim ne govorim o tome da možda nećeš imati lepših ili atraktivnijih devojaka...

Ali nekog sa ovoliko strpljenja i ljubavi...

Teško.

I koliko god pokušavala da ti objasnim koliko mi je stalo do tebe,

Koliko te volim,

Ti mi uporno izmičeš,

I ponašaš se kao da ti govorim jezikom za koji nikad nisi čuo.

Ponovo čekam.

„Ponovo?“ rekoh sama sebi i nasmejah se.

Da je bar ponovo.

Ja nikad nisam ni prestala da čekam...

I u noćima u kojima si ljubio druge ja sam te čekala,

i verovala da ćeš se niotkuda pojaviti.

Da ćeš me probuditi.
Nasmejati se.

I reći:

„Ustaj, bleso, to je samo bio ružan san.“

Ali tebe nikad nije bilo.

Jutra su svitala.

Zore su stizale.

I izmicale.

Kafe su se hladile.

Cigarete bi izgorele...

A tebe još uvek nije bilo.

Onda sam počela da sumnjam u to da te moj bol hrani.

Da te uzdiže.

Da ne mariš na to što si ljubio one ispod tvog nivoa.

Bar sam verovala da tvoj nivo nije dostigao takvo dno.

Sumnjala sam da si prestao da misliš na mene.

Posle onolike ljubavi...

Da si sa ushićenjem čekao svaki vikend, kako bi ljubio sledeću.

I sledeću...

I sledeću...

I sledeću...

I sledeću...

I sledeću...

I sledeću...

Da te moja bol radovala.

Kao da nisi znao da ću čuti.

Da će mi neko preneti...

Mali je ovo grad.

Ponovo su jutra svitala.

Tebe ponovo nije bilo...

Da me pomaziš po obrazu,

i kažeš

da je to bio samo glupi san.

Prestala sam i da jedem.

Živela sam od sećanja.

U nekom svom svetu.

Pitajući se gde sam pogrešila.

Tražeći razloge zašto si me ostavio...

Koje ni dan danas nisam pronašla.

Falio si mi.

Mnogo.

Jako.

I čekala sam.

Da ti kažem da želim da imamo našu kuću.

Da želim da imamo sina i ćerku.

Andreja.

I Lenu.

Želela sam da ti kupim košarkašku loptu,

jer znam koliko voliš basket.

Želela sam da se ponosiš sa mnom.

Da ti budem dovoljna.

Da nikada pored sebe ne poželiš drugu.

Želela sam da od dečaka napravim čoveka.

Želela sam da te ljubim na mestu gde se vrat spaja sa ramenom.

Želela sam da se budim uz miris tvoje kože.

Da odgledamo sve filmove...

Želela sam da mogu uvek da te zagrlim dok slušam našu pesmu, a ne da spuštam glavu i skrivam oči kad god počne.

Verovala sam ti.

Verovala sam u tvoje reči da nikad nećeš otići od mene.

Da se dan bez mene ne računa.

Da ni sa jednom ne možeš sebe da zamisliš.

Eh ljubavi...

Sad se samo jedno pitam...

Jesam li ja glupa što sam ti verovala ili ti što si obećavao nešto što nisi mogao da ispuniš?

Čekala sam te, ljubavi.

Da ti pričam kako sam provela dan.

Kako nisam živela dok nisi bio tu.

Da planiramo našu porodicu.

I čekamo lepo vreme.

Da idemo na more.

I jedemo giros.

I sladoled.

I da se smejemo.

Bez ikakvog razloga.

Čekala sam da se vratiš.

Da kažeš da ti je žao.

Da smo, na neki način, krivi oboje,

ali da ćemo ispraviti sve.

Verovala sam.

Nadala se.

Da ćeš doći.

Reći da si bio glup.

Jako

Jako

Jako glup.

Da se kaješ.

A onda je jedno jutro svanulo...

To jutro nije ličilo na prethodna.

To jutro sam uhvatila sebe kako pevušim po kući.

Kako se osmehujem suncu.

Dok sam pre navlačila roletne

i krila se u mračnu stranu sebe.

Kažu umori se čovek i od čekanja.

Čeka...

Čeka...

Čeka...

Tako bučno.

Tako glasno.

Bori se za zrno pažnje.

Za trunku nade da još uvek nije prestalo.

Kida se.

Daje sve od sebe.

Pokušava na sve načine...

Ali zna se šta posle bezuspešnog čekanja ide...

Odlazak.

Kako tužno zvuči ta reč.

U stomaku me preseče dok je pišem.

Zar je dotle došlo?

Došlo vreme da se krene, moja ljubavi...

Kad shvatiš da mesecima uzaludno stojiš u mestu.

Ništa se ne menja.

Niti korak napred,

Niti nazad...

Stojimo ukopani u mestu.

Moja ljubav, vreme i ja.

Ovde ja treba nešto da učinim.

I ovde ja odlazim...

Možda tužnog osmeha,

ali uzdignute glave.

Ovaj put odlučno.

Ne da bi ti shvatio neke stvari,

Da bi me molio da se vratim,

Niti da bi se išta među nama promenilo.

Ko još želi da njegova ljubav sve shvati u trenutku kad rešiš da odeš?

Ovaj put je drugačije.

Ovaj te put ne proklinjem.

Ovaj put ne kunem.

Ovaj put ti želim sreću.

Da uvek imaš kome da dođeš.

Da te uvek neko čeka,

kao što sam čekala ja...

Ali ti nikad nisi došao.

Želim ti i da ponovo voliš.

Možda ne kao što si mene,

ali da voliš.

Želim ti da ni za kim ne patiš,

onako kako sam ja patila za tobom.

Ne želim da ti iko nanese bol,

onakvu kakvu si ti naneo meni.

Ne sumnjam u to da će ti jednog dana biti krivo što nisam tu i što te ne čekam više.

Probudićeš se jedno jutro pored neke koju si tu noć pokupio i zgaditi se sam sebi.

Faliće ti onaj iskren osmeh.

Ono iskreno „Volim te, M.“

Faliće ti neko da planirate budućnost.

Neko da mu se raduješ.

Neko da sa njim možeš i tugu da podeliš.
Pola tebi, pola njoj.

Neko da mu oči sjaje od sreće jer je sa tobom.

Jer si njen.

A to devojka za noć ne može.

Tužno je što ćeš suštinu mog čekanja, mog bola i moje tuge shvatiti kad bude kasno.

Ali na greškama se uči.

Možda ja budem tvoja gorka greška koju ćeš godinama kasnije pronalaziti i ispijati na dnu čaše.

Znaš kako kažu u životu si ili igrač ili igračka.

Ovog puta sam bila igračka.

Samo tvoja.

Mogao si da se iživljavaš do besvesti.

Uporno si me terao od sebe.

Gurao.

Nesvesno govorio reči koje su me povređivale.

Ovaj put otvaram širom sve prozore, kako bi se moj miris izgubio.

Ovaj put se menjam.

Ovog puta me nećeš sretati u kraju.

Kako „slučajno“ prolazim baš tvojom ulicom.

Ovog puta prestajem da dolazim na mesta na kojima mi jave da su te videli.

Ovog puta se izbegavamo.

Kao ljudi koji su se voleli.

Kao ljudi koji se sigurno i dalje vole...

Samo što im nije suđeno.

I zato moraju da odu.

U zaborav.

Ovog puta ne želim da patiš.

Ne želim da budeš besan.

Niti ljubomoran.

Ne želim da sada shvatiš neke stvari.

Ne želim da moliš.

Ne želim da ti dokazujem zašto sam vredna,

niti zašto bi trebao da me poštuješ,

niti zašto treba da me voliš.

Umorna sam od dokazivanja,

Tebi ljubavi.

Umorna sam od činjenice da uvek moram da ti nacrtam.

Objasnim.

Obojim.

I crtala sam.

Bojila sam.

Nekim šarenim bojama.

Sad bojim sve u crno.

Ovog puta ne očekujem od tebe ništa.

Ni da me zaustaviš,

niti da pitaš kada si me izgubio,

i koja noć je bila presudna,

da te pošaljem u zaborav,

i stavim tačku na sve što je među nama bilo.

Znam da mi ne veruješ.

Jer ti si ubeđen da ja nikad neću otići.

Previše sam brinula.

Previše sam ispravljala greške.

Previše ti puta dokazivala da vredimo.

Ali ti nisi mario.

Kao da nisi želeo da me razumeš.

Ovaj odlazak je drugačiji.

Ne znam koji je po redu,

ali zasigurno znam da je poslednji.

Od ovog dana prestajem da oblačim ono što ti voliš, kako bih tebi bila najlepša.

Prestajem da okrećem tvoj broj telefona kada u kafani zasviraju našu pesmu.

Od ovog dana se smejem, a da ti nisi razlog tome.

Prestajem da ti se nadam.

Prestajem da verujem da ćeš pozvati.

Poslati poruku.

To sad ništa ne bi ni promenilo.

Više se ne plašim da sama dođem iz noćnog provoda, sama skinem svoju odeću i sama legnem u krevet.

Ovog puta ću naučiti da sve ono što sam s tobom radila, radim sama.

Ovde svet ne staje.

Ni vreme.

Možda neko naše..

Ali svet ide dalje.

Svet se ne vrti oko nas, mili.

Ja sam spakovala sve uspomene.

Spremna da krenem.

U potrazi za nekim lepšim svetom.

Boljim životom.

Priznajem ti da me boli.

Ovog puta i plačem...

Ne boli me izdaja,

niti činjenica da si ljubio drugu.

I da ćeš ih ljubiti.

Još više.

Boli me što od onih zaljubljenih i zagrljenih klinaca sa savskog keja, nije ostalo ništa.

A verovala sam u nas.

I mogli smo mnogo.

Samo da si malo više hteo da se uključiš.

I pružiš.

Ovog puta shvatam da naše budućnosti nema.

Sa tobom stojim u mestu.

Tebi sreća, meni tuga.

Koliko god te vukla za rukav,

povlačila konce,

molila te da nam pružiš šansu,

ti si stajao u mestu.

Verovatno nikad ne bih bila srećna pored tebe.

Nikad me ne bi cenio,

jer znaš da u svakom trenutku možeš da me imaš.

Verovatno moj odlazak u sebi ima nešto dobro.

Verovatno smo mi za neke druge ljude,

i za neka lepša vremena.

Ovaj put ne odlazim zbog tebe,

već zbog sebe.

Došlo je vreme da ja primenim naučeno od tebe.

Vreme je da krenem.

Sad je vreme da ja budem igrač.

Ovog puta čistog razuma i zdrave pameti.

Verovatno ti deluje smešno, suludo i nemoguće...

Ali ovog puta se Katarina probudila.

Itekako probudila,

moja ljubavi...


Petog septembra dve hiljade šesnaeste.
(Godinu i po dana).