Mom nezaboravnom i dalekom biću.

Verovatno spavaš, znam da je kasno, ali volela bih da ti kažem par reči. Iskreno da ti kažem, ne znam zašto mi te je Bog poslao. Nije mi jasno, možda da shvatim neke stvari, možda da me kazni što odbijam sve ove momke koji se trude oko mene, i pišu mi, skidaju zvezde sa neba.. Karma je opasna kurva kad se zainati. Uglavnom, pišem ti jer hoću, bre, da se otarasim ovog osećaja, koji mi je na duši. Ja sam ti od onih, iako nisi dozvolio da me upoznaš, direktnih, uvek kažem šta mislim, bez obzira.. ne volim da igram toplo-hladno, toga kod mene nema. Ili nešto volim, ili ne volim. Nema tu puno nauke. Iskreno, jako mi je žao što te ljudi smatraju osobom koja jedino što ume jeste da se šali, a što ja u tebi vidim nešto drugo. Što te opravdavam svojim prijateljima i svojoj glavi da ćeš ti jednom biti ozbiljan čovek. 

Često ih čujem, kad počnem po ko zna koji put da im dosađujem pričom o tebi: „Ajde bre Katarina, mani se više (****), vidiš da mu nije zanimljivo, nezreo je, ko zna šta on želi“, onda ova druga me teši: „Pusti ga bre, videćeš ti za godinu, dve, kako će da se pokunji, i da te muva. Da ti se izvini za sva ova nerviranja i kuliranja." Ne zna on koliko ti umeš da voliš.“. Pa te onda ja branim; „Dajte, ljudi, vi ga ne poznajete, kako može biti nezreo, ima (xx) godine, moja sestra ima dve ćerke u tim godinama, možda mu treba vremena, možda uči zbog ispita, verovatno ima nekih obaveza, pa ga zato nema“. Zatim samo čujem mamu kako se meša: „Muškarcu kom je stalo, ne postoji prepreka da se čuje sa devojkom koju želi“, i onda me tako svi kompletno ujebu. Mada, kad bolje razmislim, pa čoveče, ni ja te ne poznajem, o čemu ja pričam? 

Ne znam šta te raduje ili rastužuje. Ne znam na kojoj strani spavaš, niti šta te nervira. Ne znam tvoje uspone, niti padove. Ne znam iz kog razloga ti oči sjaje. Ne znam šta ti se one večeri kod mene nije dopalo, možda što ja zapravo jesam jedno dete, što se previše plašim, ili što sam se često ljutila?  

Šta god da je bilo, promena preko noći mi se nimalo nije svidela. Nakon uzastopnog dopisivanja, odjednom nastupa tišina. 

I onda ja počnem da tešim sebe. Ma verovatno se tušira, verovatno sada jede, sada je na treningu, e baš ovog trena uči, u Novom Sadu je, gužva i slično. Tih dana sam bila baš bezveze. Dok su moje najbolje drugarice odvajale haljine i kozmetiku, koja će šta obući, i koliko im je kupaćih kostima potrebno, ja sam ležala u krevetu i buljila u plafon. Ponekad bih se uključila, kada bi se jedna od njih proderala na mene, i rekla mi da se uključim, jer na to more idem i ja. No, ni to više nije važno. Bilo pa prošlo. I ja sam lomila neke tamo nebitne ljude, i ti si lomio neku, tebi nebitnu, mene... Sve je to začarani krug.

Ja samo želim da ti kažem par reči, možda ti ovo nikada ne pročitaš, možda si od onih koje dugi tekstovi smaraju, pa se ne udostoje, bar iz poštovanja da ih pročitaju. Al’ lakše mi je da ti napišem, nego da se ovo vuče za mnom mesecima. Tebi će sve ovo, verovatno, kao jednom odraslom čoveku zvučati idiotski, pogotovo što si, kao što reče jednom prilikom, hladan, i da su tvoje emocije ravne kamenu, ali dobro. Prisustvovala sam mnogo puta kad su iste te moje drugarice gubile momke zato što su bile ponosne, nisu htele da se javljaju, da priznaju šta misle, i slično. Glupo je da pričam o tebi, jer nisam ni imala priliku da te upoznam u potpunosti, mogla bih da pišem o viziji kakvu sam imala o tebi u svojoj glavi i sopstvenim mislima, sve ostalo je mogućnost. 

U suštini, ti nisi loša osoba. Ono što sam mogla da zaključim nakon sat i po vremena provedenih sa tobom ispod bilborda "Metroa" jeste to da imaš dobar smisao za humor, da je bilo fantastično, i da mi je to vreme prebrzo proletelo. Iako si me u početku plašio, misleći sa kakvom li sam budalom sela u auto, Bože uzmi me, to se super završilo. Inače, ne volim, i nikad nisam sela u auto, sa nekim koga maltene vidim prvi put u životu, al’ sa tobom sam se osećala sigurno. Meni kad se neko dopadne, ja se prepustim u potpunosti, što se toga tiče, ja mogu sebe da vidim sa tom osobom do kraja života. To ti može potvrditi priča, kad sam nazvala mamu i usplahireno joj rekla ’Mamaaaa, videla sam se sa onim (*****), sećaš se što sam ti pričala?, dok je njen odgovor bio ’I šta ste ste dogovorili, koliko dece ćete da imate?’ 

Iskreno, tih dana mi nisi izlazio iz glave, bilo mi je mnogo teško kad sam te srela na trgu, i kad si prošao pored mene kao da se ne poznajemo, a da si mi sat i po vremena pre toga rekao da ležiš i da si umoran od treninga. ’’Ma on je lažov, jesi normalna ti, šta će ti takav’’ bile su reči mojih drugarica i mame, dok sam ih ja ubeđivala da me možda nisi ni primetio, i da je to bilo jer ti na prethodnu poruku nisam odgovorila. 

Često sam razmišljala o tebi, o nama. Neverovatno, da za samo 4 dana ’poznavanja’ jednog bića, možeš tako da razmišljaš o njemu. Za mene mi smo bili uveliko zajedno. U mojim mislima ti si bio divan dečko, koji nije lagao nikad, koji me je držao kao malo vode na dlanu. Često sam te upoređivala sa tvojim bratom od strica koji dugo ima devojku, mislila sam da ako on voli Ivanu toliko, spreman je da joj se posveti, razlika u godinama je ista, zašto ti ne bi mogao da voliš mene? Čitala sam razne tekstove, forume, blogove: "Da li je pametno biti sa momkom koji je (xx) godina stariji od tebe?". Uvek jedni te isti odgovori: ’’Ume biti pametno, ali i ne. Ukoliko vidi da ti je važan, igraće se sa tobom. Može da te drži kao malo vode na dlanu, a može da bude totalni gad. Ili da bude sa tobom samo iz seksualnih potreba. Muškarac je to.“ Zatim sam gasila to, brisala. Zamišljala sam nas kako studiramo zajedno. Kako si se skrasio sa jednom devojkom. Želela sam da imaš nekoga da te voli. Verovatno bi ti se onda srce i smekšalo, ne bi bio toliko hladan. Zamišljala sam kako ljubiš moja ramena, i moj vrat, iako je to nešto što ne volim, i pojava na koju se moj telo automatski ježi. Zamišljala sam naše svađe oko gluposti, želela sam da te gledam kako spavaš, i da me gledaš kako spavam. Želela sam da se svađamo ko će da spava do zida. Želela sam da zajedno putujemo. Da zajedno skupimo pare za gorivo, uzmemo pasoše, i otputujemo na neko bolje mesto. Bez planiranja. Piće ćemo kupiti na pumpi, a sendviče ću nam ja spremiti. 

Želela sam da mi pričaš o svom detinjstvu, o nečem tužnom, o nečem lepom, prijatnom ili neprijatnom. Želela sam da plačemo zajedno i da se smejemo zajedno. Želela sam da uvek imaš nekog da te čeka da se vratiš, gde god da odeš. Želela sam da ti pokažem da je ljubav najlepša i najjednostavnija stvar na svetu, ukoliko joj pružiš sebe u potpunosti. Želela sam da si ti deo mene koji sam izgubila kad sam pala na ovu planetu. Želela sam da imamo našu pesmu. I da zajedo slušamo play radio, iako ne volim tu muziku. I da podelimo čokoladicu, i da ti pomognem kad treba da kupiš patike ili štucne za fudbal. Želela sam da imaš nekog da ti pruža snagu na utakmicama svakog trena kad baciš pogled na tribine. Da ti se osmehnem. Želela sam da mi kuvaš čaj kad sam u pms-u, i da me tripiš tih dana. Želela sam da mi jednog dana šapneš kako si shvatio da ovaj život ima smisla i da ume da bude lep. Želela sam da šetamo, glasno se smejemo, ćutimo, gledamo film, ili vodimo ljubav (onda kad dođe vreme za to). Želela sam da me jednog dana prepričavaš deci. Bez obzira bila naša ili ne. Da pričaš o jednoj klinki, vrcavoj i uvek čupavoj, koja je okrenula tvoj život naopačke. Želela sam da me oblačiš u svoje majice, da zajedno spremamo neko jelo, da ponekad kažeš neku lepu reč, da se nasmeješ. Da pružiš priliku i sebi da podetinjiš uz mene, i meni da odrastem uz tebe. Želela sam da ti sedim u krilu, naslonjena na ramena. Želela sam da zajedno gledamo ligu šampiona uz kikiriki i pivo. Želela sam da mi sklanjaš pramen kose sa lica. I da mogu da te pozovem u tri ujutru, da ti ispričam šta mi se desilo... 

Želela sam da se pronađemo negde na sredini. Da se nijanse naših života stope jedna u drugu. Da se zajedno tuširamo. Želela sam da se derem na tebe kad mi ne daš da gledam na tv-u ono što želim, ili ne obrišeš sto za sobom. Želela sam da stojim ispred tebe i derem se, a da ti sve to prekineš jakim zagrljajem i poljupcem. Želela sam da mi sušiš kosu, i da je češljaš pred spavanje. Želela sam da u tebi vidim figuru starijeg brata, ali i srodnu dušu. Oh, kako sam samo želela da počneš da pišeš naša imena prstima po zamagljenim prozorima, i da se raduješ sa mnom kad padne prvi sneg. Želela sam da te moja mekana koža podseti na moje krhke godine. Želela sam da budem teška svim ovim momcima, za tebe dečacima, koji me žele, a da me samo ti razumeš, i samo tebi da ne budem teška. Zamišljala sam da kad bih umirala od raka, da bi možda i ti obrijao svoju glavu i rekao da smo tako oboje lepši, i da se ne bi odvajao od mog kreveta. Da kad bih ostala slepa, opet budem samo tvoja, i da u mojoj glavi rečima crtaš oblake i sunce, ptice, reke i planine. I da baš ti budeš moje oči, i bojiš moju tamu u neke svetlije boje. Želela sam da se šminkam i izgledam starije, kako bih izgledala približnije tebi. Želela sam da budem luda, i ti da budeš lud. Za mnom. Želela sam da te provociram. Želela sam da moja četkica za zube bude u tvom kupatilu. Želela sam da te slušam, jer znam da si ti odrastao, da si, nadam se zreo, da nećeš sa podsmehom gledati na moja pitanja o životu.  Želela sam da nam se duše razumeju. Želela sam da te moji roditelji vole. Da osećaju sigurnost u tebi. Da te poštuju. Kao nekog koga njihova ćerka voli. Želela sam da sa mojim tatom razgovaraš i popiješ pivo. Želela sam da mi noge zadrhte, kad god me poljubiš. Želela sam da ti ljubim prste na rukama, svaki pojedinačno, da se nijedan ne naljuti. Da ti ljubim trepavice i obrve. I nos. I uši. I kosu. I onaj deo gde se vrat spaja sa ramenima. I želela sam da možeš u svako doba da prepoznaš miris moje kože. Želela sam da te nazovem, iznervirana, jer kraj knjige koju sam pročitala nije završen onako kako sam baš ja zamislila. Želela sam da se slažem sa tvojim malim bratom. Želela sam da upoznam tvoje prijatelje, porodicu... Želela sam da budem i đavo i anđeo u jednom. Da budem najpoželjnija žena u tvom životu. Da me čekaš kad god ti odem, i da te čekam kad god mi odeš.
Želela sam da u autu pojačaš play radio, i da mlatiš glavom levo, desno, dok ja kolutam očima, jer ne podnosim muziku koju slušaš. Želela sam da sve budemo mi, i da sve bude naše. Želela sam da spavaš na mom stomaku, i da zajedno dočekujemo zore. Dopustila bih ti i da ostaviš nered za sobom u kupatilu, i da mi diraš kosu, i da me povremeno poljubiš u vrat. Želela sam da ti budem i ’’burazer’’ i ljubavnica, i majka, i sestra,  i da svakoj od tih uloga pružam sebe čitavu. Želela sam da imamo zagrljaj za laku noć. Želela sam da te pronalazim u svojim rečima, žargonu, psovkama, stavovima...

Ali mislim da to ništa ne bi bilo kako sam zamislila. Ponekad je ljubav i kad pustiš nekoga da ode. To je ona ljubav iz poštovanja. Svi smo mi ponekad voleli, a morali da pustimo. Neću ti zamerati što si otišao bez objašnjenja. Neću ti zameriti ako na ulici izustiš jedno ’ćao’ u prolazu, ako se uopšte ikad više sretnemo. Ne želim da misliš da sam ja još jedna u nizu koja je opsednuta tobom i sa kojim možeš da radiš šta god poželiš. Ništa ovo nije napisano iz razloga da se ti ’’opametiš’’, budeš sa mnom i slično tome. Napisano je jer me muči danima.  

Ovo ne znači ni da mislim da ćeš se ti jednog dana kajati što nam nisi pružio šansu. Apsolutno ništa. Možda čak, kao što sam još na početku rekla, ni ne pročitaš ovo nikada. 

Volela bih da ti se javno zahvalim što si mi pomogao da raskrstim šta osećam prema nekim osobama iz prošlosti, i što sam baš zbog tebe uspela da zaboravim na neke nemile događaje. Ponekad jedna noć može mnogo toga da promeni, a kamoli četiri dana. Niti te čekam, niti bilo šta slično tome. Volela bih da uvek imaš kome da se raduješ. I da jednog dana nađeš nekog ko će pamtiti detalje kao što sam ih pamtila ja. Da nađeš nekog ko će beskonačno da te voli, kao što sam mislila da ću moći ja, ali nikad nije bilo prilike. Volela bih da i kad me za 10 godina sretneš, nasmešiš se. Nisam tužna. Uvek je bilo ljubavi i uvek će je biti. Ako ništa, bar ću ove moje emocije, iskoristiti jednog dana za neko napisano lepo delo. Bićeš ponosan ako se jednog dana pronađeš u mojim rečima. Onda ćeš me sigurno hvaliti 'ortacima' i pričati kako je postojala jedna mala...
Dovoljno je što si sve ovo probudio u meni. Pomalo bih se plašila kada bi se sada iznenada pojavio. Trebalo bi vremena da me uveriš da ti je stalo do mene. Uništila nas je tišina. Sad ne znam ni u šta bih verovala. Ko zna zašto je dobro da ostaneš tamo. Da te po lepom pamtim.  Ostani moje nezaboravno i daleko biće.

Mala.

15. jul 2016. godine 

04:03AM