KATARINA ISAILOVIĆ

Mogu ja bez tebe, uveravam te, lako, ležerno, kao  najsrećnija žena na svetu. Ne fališ mi. Uživam u drugim ljudima, smejem se, sama svoju haljinu zakopčavam i sama je svlačim. Ponovo sama nosim  svoje kese iz marketa, za to mi nije  potreban muškarac.  Moji prsti ne drhte kada stavljaju parfem koji si ti voleo i želudac je  na svom mestu kada te, sasvim slučajno, sretnem  u gradu u kom si me nekada voleo. Ne skrivam se i ne crvenim, kad u društvu spomenu tvoje ime. Ne lupam čaše  na našu pesmu i ponovo  volim sebe onako kako je trebalo ti da me voliš. Ne priželjkujem  tvoj povratak i ne molim se Gospodu da ti budeš  otac mojoj deci. . . . A onda mi dođe  taj jedan dan u godini. Da me podseti šta sam to zaboravila. Prokleti jul. Dođe mi dan kad ne izlazim, ne srećem ljude i ne razgovaram ni sa kim. Dan kad si rođen. I budem srećna. Pustim našu pesmu, napravim tvoju omilje...

Rekao si mi: "Razgovaraćemo kasnije...", ne shvatajući da baš ovog trenutka moji koferi stoje ispred vrata, čekajući sa mnom objašnjenje po koje dolazim ko zna koji put. I opet,  nakon bezbroj mojih pitanja: "Hoćeš li pružiti malo više sebe?", dobijam čuveno: "Razgovaraćemo kasnije..." Ne, dragi, jer kasnije neće biti. Ne, jer sam umorna od ćutanja, izigravanja čuvene marionete, kojoj ponosno, bezosećajno pomeraš konce. Ne,  jer sam sama popila bezbroj kafi, jer si ti, eto,  "žurio na posao"... Ne, dragi,  jer je pijanka  sa društvom bila uvek važnija od naših planova. Ne,  jer si zarobljen u telu deteta iako tvoj ego to nikad neće prihvatiti. Ne,   jer je počeo da ti smeta moj glasan smeh. Ne, jer bi uporno da me popravljaš, menjaš, kao da mom strpljenju nikad neće doći kraj. Kao da u mom životu ne postoji kap koja ume  da prelije čašu. Ne,  jer odsutno vodiš  ljubav sa mnom. ...

Jedini, nikad prežaljeni, ti u kog sam  jedino verovala, za kog sam se  svim silama borila... Ti – za kog je uvek bilo ljubavi kad si je najmanje zaslužio, i osmeha  iza kog se okean suza krio... Ti – kome sam  toliko pesama posvetila, bila majka, žena, ljubavnica, sestra, podrška,  i uvek ti davala čitavu sebe... ...vreme je da skupim ovo malo snage u sebi i ostavim te u prošlosti. Priznajem da me boli prazna stolica  za stolom u trpezariji. Fali mi da vičem na tebe kad ostaviš mrve za sobom, ili mokar peškir na krevetu posle tuširanja. Nedostaju mi naše čuvene dijete i takmičenja ko je brže smršao, a ko „varao“. Još uvek si moj prvi drhtaj, osmeh, most ispod kog sam se krila od oluja, vetrova, svega onoga što mi je život stavio na ova mala leđa. I iako teško izgovaram došlo je vreme da te pustim. Da prihvatim da ova priča nema hepiend,  koliko god se borila, i da ću (nadam se) jednog dana shvatiti da je ov...

Ako nekad ne budemo zajedno, ti ćeš biti moja ljubav. Voleću te i onda kad budeš mislio da me je sve prošlo, i biće te u svim stvarima koje budem radila. Biće te u mojim pesmama, u mojim džemperima i rukavima, biće te u svim pahuljama kad zimi bude padao sneg, biće te u mom sudbonosnom ‘da’ kome god ga budem izgovarala, u mojim rođendanima, šarenim haljinama, u lampicama za Novu godinu… Biće te u koricama svezaka, žvrljotinama, u ulicama, semaforima, u porukama, mejlovima, na poslu… I kad mi bude bilo teško, osećaću se kao da te ima, kad se uplašim, ponašaću se kao da stižeš svakog momenta da me uhvatiš za ramena i kažeš mi ‘Ja sam tu, nemoj da brineš, ne sme tebi niko ništa’ . Biće te, ljubavi, u mojim napadima smeha i glupiranjima. Samo te neće biti za stolom kad budem večerala, neće te biti da vičem jer si ostavio mokro kupatilo za sobom, ili potrošio ceo bojler. Neće te biti svakog petog u mesecu, da ga proslavimo. Ne...

Koliko sam te puta, pesmo moja, pisala drugima, pričala o tebi, gradila te da sve čega danas ima u tebi jednim delom nosi moje ime. Sad zatvori oči i zamisli kako ćeš se sutra probuditi a neće me biti. Nestaću negde daleko, negde gde nikada nećeš naći put do mene. Da li si poželeo nešto da mi kažeš, pesmo moja? Da li bi izgovorio   sve svoje tišine? Zašto ćutiš? Kaži ih. Setiš li se mojih dodira i tišina provedenih s mojom glavom na tvojim grudima, onog trenutka kad ti se neka "ona" pijana nasmeši u klubu? Uplaši li te nekad činjenica da ćeš me izgubiti? Plaši li te misao na to da ću jednog dana držati za ruku nekog njega u čije sam ruke pobegla jer sam se plašila samoće a ti si me napustio? Da će postojati neki "on" kom ću se predati? Koji će me voleti, grliti, buditi se pored mene, voditi ljubav sa mnom, ljubiti moja gola ramena ili butine? Pomisliš li nekad da ćeš n...

Dečače moj, ti - koji rasteš, ti - koji se tako lepo smeješ. Ti - koji voliš svoju porodicu, prijatelje, ti - koji si pomalo čudan, tvrdoglav ti - koji izgledaš k'o da si bez duše poslat na ovaj svet, a ipak u dubini duše emotivan, i znaš za pokajanje. Ti - inspiracijo  mojih najlepših, ali i najtužnijih tekstova. Ti - kojeg godinama znam, a nisam primećivala,  želim da znaš da pomalo nedostaješ u ovim hladnim, ružnim i pomalo tužnim  januarskim danima. Ne pišem ovo da bi ti pročitao. Šta više, sigurna sam  da u ove redove nikad nećeš ni zaviriti. Pišem da bih  dušu olakšala. Pišem,  jer me muči. Znaš li koliko su dani dosadni bez tebe? Nema te kad porodično igramo karte, ili „ne ljuti se čoveče“, niti kad se svađamo oko pravila. Nema te kad jedem čokolade, jer... ostala mi navika da ih sa tobom delim. Ono mleko i plazmu ne želim da probam bez tebe. Obične me sitnice  sete na tebe. Iako mrzim čokoladi...