KATARINA ISAILOVIĆ

Znaš li, neznani čoveče, koliku želju imam da ponovo zavolim? Da se ponovo budim i ležem kao da je čitav univerzum samo moj? Želim da mi ponovo struja prođe kroz telo kada telefon zasvetli i stigne ta dugo očekivana poruka. Oh, neznanče, nisi svestan kako mi fale one noći bez sna, Jer se srce zaljubilo... Jer ponovo voli... Jer je uznemireno... Želim da drthim u nečijem naručju, da se osmehujem ljudima oko mene bez ikakvog razloga. Treba mi neko lud, spreman na sve, bez ikakvih ograničenja. Neko ko će usred noći pozvati i reći „Izađi, ispred kuće sam, došao sam da te zagrlim...“ I da mu u pidžami, raščupana, otrčim u zagrljaj. Fali mi onaj neopisivi osećaj. Baš onaj kakav ni najveći umetnici ne znaju opisati. Želim, neznani čoveče, da na njegovo „Ajmo!“ ne pitam „Gde?“, već se ushićeno počnem spremati. Da poljupci u kosu, nos ili čelo budu retki, ali sa nekom čarolijom. Da mu je večito malo vremena sa mnom. Da sam ...

Celog bih ti života postavljala ona moja učestala pitanja "Da li me voliš?", "Jesi li siguran da nećeš otići od mene?", "Da li ti je lepo sa mnom?". Prečesto me uhvate osećaji panike i straha. Kroz glavu mi prolaze trenuci i sećanja kako sedimo na betonu one hladne i ružne decembarske večeri, ti i ja, klinci, sedimo i plačemo. Ja plačem što si prestao da mariš za našu ljubav, dok ti plačeš, jer ti je teško da me gledaš tako malu i slomljenu. I onda sledi moje čekanje. I verovanje da ćeš se jednom vratiti. Da ćemo ponovo biti srećni. Da ponovo ti i ja budemo mi. Uz čekanje sledi mnogo meseci tuge, mnogo noći koje provodiš plačući i pitajući se gde si pogrešila, kada si mu pružala sve od sebe. Zatim se uništavaš tužnim pesmama, citatima, slušaš priče drugih kada ga pominju, kako svaki vikend ljubi drugu. I lomiš se. Na hiljadu komada. Na bezbroj parčića. I svaka suza ima svoj ožiljak. I svaka pesma ima svoju draž....