KATARINA ISAILOVIĆ

Možda je suviše rano, da napišem pesmu o tebi. Sve ovo vreme sa tobom je proletelo najbrže moguće,  brže i od treptaja oka, brže i od najsjajnije svetlosti. Sa tobom sati postaju sekunde, a godine sasvim kratki dani. Možda je, milo moje,  suviše rano da ti šapnem kako volim vreme  provedeno sa tobom. Kako su tvoji  nežni poljupci u kosu, čelo oči ili vrat neverovatno čarobni. Sve je dobilo nov smisao. Sa tobom je  ponekad naporno,  ali baš uvek LEPO. Tebe ne mogu  da opišem ljudima oko sebe. Tebe im prećutim. Pokvarili bi mi  ono najlepše. Sreću. Tebe. Nas. Možda je suviše rano da te uzdižem. Da maštam o tebi, o nekim „nama“ u budućnosti. Možda je suviše rano da ti šapnem koliko volim tvoje trepavice, ili tvoje prste koje stalno stiskam. I koliko god to mrzeo, uvek bi mi popuštao. Možda je suviše rano da se izvinim  za sva moja ujedanja tvoje donje usne. Jer znam da će ih biti još bezbroj... ...

Znaš li, neznani čoveče, koliku želju imam da ponovo zavolim? Da se ponovo budim i ležem kao da je čitav univerzum samo moj? Želim da mi ponovo struja prođe kroz telo kada telefon zasvetli i stigne ta dugo očekivana poruka. Oh, neznanče, nisi svestan kako mi fale one noći bez sna, Jer se srce zaljubilo... Jer ponovo voli... Jer je uznemireno... Želim da drthim u nečijem naručju, da se osmehujem ljudima oko mene bez ikakvog razloga. Treba mi neko lud, spreman na sve, bez ikakvih ograničenja. Neko ko će usred noći pozvati i reći „Izađi, ispred kuće sam, došao sam da te zagrlim...“ I da mu u pidžami, raščupana, otrčim u zagrljaj. Fali mi onaj neopisivi osećaj. Baš onaj kakav ni najveći umetnici ne znaju opisati. Želim, neznani čoveče, da na njegovo „Ajmo!“ ne pitam „Gde?“, već se ushićeno počnem spremati. Da poljupci u kosu, nos ili čelo budu retki, ali sa nekom čarolijom. Da mu je večito malo vremena sa mnom. Da sam ...

Celog bih ti života postavljala ona moja učestala pitanja "Da li me voliš?", "Jesi li siguran da nećeš otići od mene?", "Da li ti je lepo sa mnom?". Prečesto me uhvate osećaji panike i straha. Kroz glavu mi prolaze trenuci i sećanja kako sedimo na betonu one hladne i ružne decembarske večeri, ti i ja, klinci, sedimo i plačemo. Ja plačem što si prestao da mariš za našu ljubav, dok ti plačeš, jer ti je teško da me gledaš tako malu i slomljenu. I onda sledi moje čekanje. I verovanje da ćeš se jednom vratiti. Da ćemo ponovo biti srećni. Da ponovo ti i ja budemo mi. Uz čekanje sledi mnogo meseci tuge, mnogo noći koje provodiš plačući i pitajući se gde si pogrešila, kada si mu pružala sve od sebe. Zatim se uništavaš tužnim pesmama, citatima, slušaš priče drugih kada ga pominju, kako svaki vikend ljubi drugu. I lomiš se. Na hiljadu komada. Na bezbroj parčića. I svaka suza ima svoj ožiljak. I svaka pesma ima svoju draž....

Danas odlazim prilično odlučno i u potpunosti svesno. Zaboravljam da si nekad bio moj i kako sam ti se radovala, brojeći sate do trenutka kad ću te ponovo ugledati. Danas uspešno zaboravljam naše osmehe, nevine poglede i prve poljupce. Zaboravljam kako nas čak ni hladno vreme nije sprečavalo da satima sedimo napolju, samo kako bismo bili zajedno. Danas se budim. Više nema tužnih pesama posvećenih tebi, niti ’slučajnih’ susreta sa tobom. Zaboravljam kako imaš dugačke trepavice, koje sam obožavala da ljubim, isto kao što zaboravljam ožiljak iznad leve obrve. To više nije deo mog života. Previše sam  ti popuštala, pružala ti bezbroj šansi, koje bi ti, naravno, svaki put svesno prokockao. Predugo sam pokušavala da popravim sve što te činilo lošim i složim kockice, verovajući da u tebi postoji nešto dobro samo ga treba pronaći. Lepila bih flastere tamo gde je pucalo. Uporno ti govorila ’Kajaćeš se’, nisi mario. Sada si tu, i kaješ se. Sada kad moje oči nemaju suza, sad kad sam umo...