Katarina se probudila.
Uzaludno je postalo pisati o čekanju. Uzaludno je postalo dokazivati da voliš onom ko ne mari. Onom ko sve tvoje reči čita, ali ih ne shvata. Ne dotiču ga. Uporno poušavam staviti do znanja „Ej, pa ja te volim“. Onako ludo, Naivno, Dečije. Volim te toliko da bih na kraj sveta zbog tebe otišla. Dok ti samo čitaš. Onako radi reda. Da ne bude da pišem Tebi, a ti se ne udostojiš ni da pročitaš. Uporno pokušavam da ti stavim do znanja da ćeš teško sresti nekog ko će ti se ovoliko posvetiti. Nisam ja ništa posebno. Ovim ne govorim o tome da možda nećeš imati lepših ili atraktivnijih devojaka... Ali nekog sa ovoliko strpljenja i ljubavi... Teško. I koliko god pokušavala da ti objasnim koliko mi je stalo do tebe, Koliko te volim, Ti mi uporno izmičeš, I ponašaš se kao da ti govorim jezikom za koji nikad nisi čuo. Ponovo čekam. „Ponovo?“ rekoh sama sebi i nasmejah se. Da je bar ponovo. Ja nikad nisam ni prestala da čekam... I u noćima u koj...