KATARINA ISAILOVIĆ

Srećan kraj ne postoji.  Ne. Ubeđena sam u to. Sad samo ćutim. I čekam. Da, čekam. I primećujem da svi nešto čekamo. Komšija čeka pismo od sina iz vojske. Klinci čekaju prvi septembar. Ljubitelji novogodišnjih praznika i snega čekaju zimu. Tata čeka mamu da se vrati iz prodavnice. Mama čeka tatu da dođe sa posla, i pravi mu hranu koju on najviše voli. Trudnica čeka da rodi bebu, da noću ustaje, usvaja nove navike... Dok beba čeka da izađe iz maminog stomaka. Tamo joj je dosadno. I mračno. Bolestan čeka da ozdravi.  Prodavac čeka da neko od njega ponešto kupi, da bi gladnu decu nahranio.  Zaljubljeni čekaju na susret. Zagrljaj. Osmeh. Automehaničar čeka na deo kako bi popravio auto. Komšije i njihova dečica čekaju da krenu na more. Kao što rekoh, svi nešto čekaju. A ja... Ja čekam nešto što se mesecima pravi da je moje, a nije. Daleko je. Strano. Bez obzira na fizičku blizinu. I kao što Balašević kaže: "O kako t...

Mrzim ga. Mrzim svaki deo njegovog tela. Mrzim njegovu crnu majicu i bermude od teksasa. Mrzim svaki njegov mladež, a najviše onaj iznad usne koji sam mu branila da skine jer ga činio posebnim. Jer ga činio mojim. Mrzim njegov klošarski hod. Bez obzira što svi govore da smo počeli identično da hodamo. Mrzim što ga prepoznam u masi ljudi. Mrzim što bih ga poznala po dodiru, da mi stave povez preko očiju. Mrzim i to što mi svaka njegova reč izmami osmeh. Mrzim njegov smisao za humor. Mrzim njegove izgrickane nokte. Mrzim boju njegovog glasa. Mrzim zvuk njegovog smeha. Mrzim ga zbog straha koji sam imala od života bez njega. Mrzim što sam ga predugo čekala, pravdala prijateljima, porodici, sebi... Mrzim jastučnicu na kojoj smo zajedno ležali. Mrzim štok od vrata moje sobe, na koji me je naslonio posle žustre svađe, i ljubio, dok su svetla po kući bila ugašena. Mrzim naše karte za bioskop koje i danas čuvam. Mrzim njegove braon oči. Mrzim majice ko...