KATARINA ISAILOVIĆ

"Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.", je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim "da" pripala njemu.             Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć. I ono vam veruje. I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila. Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim. ...

Kada bih morala da stavim nijanse tvoje ličnosti na papir, da te opišem od pete, pa do najduže dlake na glavi, morala bih da se pomučim. Prestala sam da pamtim bilo šta što bi uopšte moglo biti vezano za tebe. Kroz maglu se sećam kako se smeješ, kako ti se oči zasijaju kad si srećan, ili kako ti se nozdrve rašire kada si ljut... kako nervozno grickaš nokte ili kako se nikad ne javljaš na fiksni telefon jer ti je večito bilo dosadno da objašnjavaš gde je taj neko koga su preko telefona tražili, pošto obično nije bilo za tebe. Detalji su mi se u potpunosti izgubili. Ostali su zaglavljeni u poršlosti, i toliko sam srećna što su tamo, da ni na trenutak nisam poželela da ih vratim, da to ponovo bude sadašnjost, ili da ih se setim. Pamtim kako si bio važan deo mog života. Ona iskra kojoj do skoro nisam dala da se ugasi. Uvek bih bar malo duvala u nju kako bi ponovo zasijala. Bio si nevini, iskreni dečak, volevši me. Bio si neko kome sam pružila jedan deo svoje mladosti, neko ko...

Uzaludno je postalo pisati o čekanju. Uzaludno je postalo dokazivati da voliš onom ko ne mari. Onom ko sve tvoje reči čita, ali ih ne shvata. Ne dotiču ga. Uporno poušavam staviti do znanja „Ej, pa ja te volim“. Onako ludo, Naivno, Dečije. Volim te toliko da bih na kraj sveta zbog tebe otišla. Dok ti samo čitaš. Onako radi reda. Da ne bude da pišem Tebi, a ti se ne udostojiš ni da pročitaš. Uporno pokušavam da ti stavim do znanja da ćeš teško sresti nekog ko će ti se ovoliko posvetiti. Nisam ja ništa posebno. Ovim ne govorim o tome da možda nećeš imati lepših ili atraktivnijih devojaka... Ali nekog sa ovoliko strpljenja i ljubavi... Teško. I koliko god pokušavala da ti objasnim koliko mi je stalo do tebe, Koliko te volim, Ti mi uporno izmičeš, I ponašaš se kao da ti govorim jezikom za koji nikad nisi čuo. Ponovo čekam. „Ponovo?“ rekoh sama sebi i nasmejah se. Da je bar ponovo. Ja nikad nisam ni prestala da čekam... I u noćima u koj...