...SVAKO IMA NEKOG KOGA VIŠE NEMA...
Dečače moj, ti - koji rasteš, ti - koji se tako lepo smeješ. Ti - koji voliš svoju porodicu, prijatelje, ti - koji si pomalo čudan, tvrdoglav ti - koji izgledaš k'o da si bez duše poslat na ovaj svet, a ipak u dubini duše emotivan, i znaš za pokajanje. Ti - inspiracijo mojih najlepših, ali i najtužnijih tekstova. Ti - kojeg godinama znam, a nisam primećivala, želim da znaš da pomalo nedostaješ u ovim hladnim, ružnim i pomalo tužnim januarskim danima. Ne pišem ovo da bi ti pročitao. Šta više, sigurna sam da u ove redove nikad nećeš ni zaviriti. Pišem da bih dušu olakšala. Pišem, jer me muči. Znaš li koliko su dani dosadni bez tebe? Nema te kad porodično igramo karte, ili „ne ljuti se čoveče“, niti kad se svađamo oko pravila. Nema te kad jedem čokolade, jer... ostala mi navika da ih sa tobom delim. Ono mleko i plazmu ne želim da probam bez tebe. Obične me sitnice sete na tebe. Iako mrzim čokoladi...