MOŽDA JE SUVIŠE RANO
Možda je suviše rano, da napišem pesmu o tebi. Sve ovo vreme sa tobom je proletelo najbrže moguće, brže i od treptaja oka, brže i od najsjajnije svetlosti. Sa tobom sati postaju sekunde, a godine sasvim kratki dani. Možda je, milo moje, suviše rano da ti šapnem kako volim vreme provedeno sa tobom. Kako su tvoji nežni poljupci u kosu, čelo oči ili vrat neverovatno čarobni. Sve je dobilo nov smisao. Sa tobom je ponekad naporno, ali baš uvek LEPO. Tebe ne mogu da opišem ljudima oko sebe. Tebe im prećutim. Pokvarili bi mi ono najlepše. Sreću. Tebe. Nas. Možda je suviše rano da te uzdižem. Da maštam o tebi, o nekim „nama“ u budućnosti. Možda je suviše rano da ti šapnem koliko volim tvoje trepavice, ili tvoje prste koje stalno stiskam. I koliko god to mrzeo, uvek bi mi popuštao. Možda je suviše rano da se izvinim za sva moja ujedanja tvoje donje usne. Jer znam da će ih biti još bezbroj... ...